Бум, трас бенд!

„Можемо да смислимо песму о пошти! Бубањ ће имитирати печат!", убаци се Валфи у разговор. „Полако, Валфи! Биће аудиција за чланове оркестра", каже Милер. Пришао сам Валфију иза леђа. Чупнуо сам му перо: „Извини, Валфи! Морам да напишем плакат за аудицију!" Валфи се почешао крилом по глави. „Могао си и своје перо да узмеш", рекао је. Позајмио сам мастило
од једног радника. Умочио сам перо и написао крупним словима:

АУДИЦИЈА - АКО ЗНА ТЕ ДА ПЕВАТЕ, ЦВРКУЋЕТЕ, СВИРАТЕ, УДАРАТЕ - ЈАВИТЕ НАМ СЕ! ИМАТЕ ШАНСЕ ДА ПОСТАНЕТЕ ЧЛАН ОРКЕСТРА ! ДАНАС У 17 ЧАСОВАНА КЕСТЕНУ КОД ПОШТЕ, КУНГЕР

Вест се муњевито пронела међу голубовима писмоношама. Сви су летели 100 км на сат како би испоручили пошту и стигли на аудицију. Небо су испарали голубови писмоноше у бришућем лету. У 17 часова све је било спремно за аудицију. Кестен се претворио у цвркутав облак голубова. Накашљао сам се. „На прави ће мо бенд"*********, рекао сам. „Звали смо вас да нам покажете шта знате!" Настао је урнебес.

Сви су хтели одмах да се покажу. Звиждало се, цврчало, пиштало, бубња ло! Ухватио сам се за главу. Нисам знао да је посао око бенда овако бучан. „Дум, трас, бум!", чуло се. „Сјајно!", дрекнуо сам у нади да ће ућутати. „Које то био?", на ставио сам изнена ђен тишином која је настала. Милер је иступио: „Ја сам бубњао!" „Одлично", рекао сам. „Милер је бубњар." Перје ми се раштркало од језивог писка. Био је то Скорле са пиштаљком. „И ти си члан", рекао сам. Три шарене голубице гледале су ме са дивљењем. „Ви сте певачице!", уперио сам крилом у њиховом правцу. У оркестру је било још места за клавијатуристу, тј. мене и гитаристу, Валфија. Одлучили смо да се оркестар зове БУМ,ТРАС БЕНД.

Одмах смо почели да се спремамо за концерт. Напи сао сам песму „Један сив поштански дан". Валфи је рекао да је песма мало тужна. Милер мисли да је ОК што је спора - лакша је за свирање. Скорле је био незадовољан - хтео је не што живље. Негде је нашао песму „Правац - запад". Била је брза и тешка за клавијатуру. Лако је њему! Само пишти на пиштаљку!

Договорили смо се да наступимо у пошти после радног времена. Вежба ли смо код мене викендом. Једнога дана ишчупао сам перо из Скорлетовог репа и на сликао леп плакат за концерт. Нацртао сам оркестар и на писао: БУМ ТРАС БЕНД СВИРА У ПОШТИ У 20 ЧАСОВА - УЛАЗНИЦА - ПЕТ СЕМЕНКИ.

У 19 и 30 била је гужва на улазу. Циле је издавао карте. У пошти је било загушљиво. Упалио сам климу. Пробали смо инструменте. „Бум,бум,бум!" Милер је бубњао из све снаге. Скорле је звизнуо толико да су се прозори затресли. „Срушићете пошту!", рекао је шеф.

Врата нису могла да се затворе. Перје је летело на све стране. Неки радници су кијали. Изгледа да су алергични на перје. Укључио сам појачала. Дао сам знак. „Ајде да свирамо!" Грунуо је бубањ, па клавијатура. Скорле је пиштао. Певачице су се примакле микрофону. Валфи је откинуо све жице на гитари. Свирка је прошла. Сви су цупкали. Само што су прозори попуцали. Лустер се љуљао, али није пао. „Браво, Кунгеру!", рекао је шеф. „Ви сте први који сте срушили пошту, овај оборили је с` ногу!" По хвалио нас је! Не могу да верујем! До следећег бум, трас виђења!

(Одломак из књиге Данијела Ћоровића „Поштареве приче")