Кокошињац без кокошака

Оне су млађе од мене три године. Имам још једну, коју, такође, не бих волео да помињем. Она је старија од мене десет година и зове се Северина. Студира у Хамбургу. Живим у Јабуковом, селу поред града Дочева где идем у школу. У школи имам овакве оцене: математика - нула, правопис - пет, геометрија - двојка, књижевност - четири, физичко - два, хемија - тројка уз коментар: „Била би петица да није дигао кабинет у ваздух!" Стрељаштво - двојка јер сам Живомира погодио базуком и сад је у инвалидским колицима, историја - пет, географија - четири уз коментар: „Овај ученик је на питање: „Где се налази Гринич?", одговорио: „У Берлину, на Тргу зечева!"

Пољопривреда - петица, техничко - пет, телескопологија - пет. Добра ствар у вези моје оцене из математике је то што је наставник рекао да ће да понавља онај ученик који има јединицу, а пошто ја имам нулу, нећу понављати. Из стрељаштва имам лошу оцену јер сам наопако окренуо базуку, а иза мене је стајао Жиле и ја сам га погодио. Из књижевности сам добио четворку јер је наставница задала састав: „Које је најбоље место за живот?" Почео сам са овом реченицом: „(псовка!)" Из географије ми се учинило да ме наставница питала: „Где се одржава парада писаца?", па сам јој одговорио: „На Тргу зечева!" Из физичког имам два јер сам кинуо, па ме је наставница ставила на клупу и написала ми двојку. Из хемије ми је закључена тројка зато што сам помешао неке две супстанце и дигао учионицу у ваздух!

(Одломак из књиге Данијела Ћоровића „Црвено светло")