Награђена прича: Безимени старчић

Сваког дана долази у школско двориште, у исто време, тај безимени старчић. Седи, углавном, у дворишту (а понекад, када пада киша, и у школском холу) и чека унуку, разиграну девојчицу, ученицу другог разреда. Мало је оних који га нису запазили, јер он, иако ненаметљив, привлачи свима пажњу баш том својом особином. Понекад нам изгледа као неки војник јер само ћути и мирно стоји на једном месту. Увек носи зелену јакну (због чега нас је, једно време, још више подсећао на
војника) и малу црну капу, налик на беретку, испод које се крију седе власи. Често носи и наочаре, које му са црним испегланим панталонама и капом дају неки господствен израз.

 Док, дакле, чека своју унуку, он седи на клупици, у сенци липе, и радознало гледа око себе. Гледа децу која весело протрче крај њега, посматра њихова срећна, невина лица и назире њихову безбрижност. И, као да и он постаје дете, смеје се раздрагано, од чега му се урезују боре око усана, или ћути, вероватно се присећа својих дана детињства, са сузом у оку. Када је у холу, посматра задивљене ђаке који тако брзо трче низ степенице, прескачу их... Он сигурно пожели да бар још једном скочи низ степенице и дохвати руком плафон. Баш тада, на пример, излази из свлачионице група дечака у шорцевима и кратким мајицама, и док излазе у двориште, безимени старчић их журно прати. Стане крај фудбалског терена и посматра... Посматра како дечаци трче за лоптом, скачу, смеју се, док им ветар мрси косу, а сунце удара у очи. Они добијају крила, па прелете пола терена, у лаком заносу и жару
игре. ,,Кад би ми само бацили лопту... Да, можда пре четрдесет година, али сад... ах, кад би само..." Његове очи сијају од одушевљења, сете, усхићења, туге, и онда - гол, екстаза, поен за цео тим, за
игру, за младост, за живот. Безимени старчић се смеши.

Звоно се огласисло, надвикујући победничке урлике дечака и грају деце из учионица. Из школског хола је изашла и његова унука, сва румена у лицу. Деда узима њен ранац, помало свечано, с поштовањем и ставља га себи на леђа. Узима је за руку док напуштају школско двориште.

Иза њих остаје шкрипа љуљашки, дечја граја, а касније - тишина.