„Песма Евровизије“ – такмичење које је створило светске звезде

Пандемија коронавируса навела је организаторе „Песме Евровизије“ да откажу овогодишње издање у Ротердаму, што се догодило први пут од почетка одржавања такмичења 1956. године. Отказивање такмичења је добар повод да се присетимо најзначајнијих момената фестивала који је обележио музичку историју Европе.

На „Евросонгу“ у Амстердаму 1970. године се, због бојкота појединих земаља који је изазвало проглашење четири победника, такмичило свега 12 земаља, али је ово такмичење било важно за Ирску, која је забележила прву од својих седам рекордних победа.

Такмичење је током седамдесетих година бележило раст броја такмичара, па је на евровизијској сцени у Паризу 1978. наступило 20 земаља, што је рекорд који није могао да буде оборен наредних девет година.

Луксембург је својим победама 1972. и 1973. постао друга земља која је забележила две узастопне победе, али је због финансијских проблема луксембуршког емитера организацију „Песме Евровизије“ 1974. године преузео Би-Би-Си и приредио такмичење у Брајтону које се препричава и данас.

Прве евровизијске звезде и нови систем гласања

На такмичењу у Луксембургу 1973. године је укинуто правило о обавезном извођењу песама на матерњем језику, што је многе земље на такмичењу у Брајтону охрабрило да своје песме изведу на енглеском, како би боље допрли до чланова жирија широм Европе.

Енглески језик одабрала је и група „Abba“ која је са песмом Waterloo представљала Шведску и забележила прву. вероватно и најважнију, победу за ову скандинавску земљу.

Шведски квартет је одвео Европу у Стокхолм, место где се 1975. године обликовало такмичење какво данас познајемо и где се „12 поена“ први пут доделило некој земљи. Уведен је систем гласања у којем је жири додељивао поене за 10 песама које су по њиховом мишљењу биле најбоље.

Учесници су добијали између једног и осам поена, они који су се мало више истакли су од жирија добијали 10 поена, док су само они најбољи могли да чују чувених 12 поена уз име своје земље. Овај систем гласања се уз мање измене одржао све до 2016. године, када се, након последње шведске победе, такмичење поново одржало у Стокхолму.

Израел - прве две победе, па још узастопне

Прва ваневропска земља која се прикључила евровизијском такмичењу био је Израел, који је дебитовао на фестивалу у Луксембургу 1973. године. Само пет година касније, на до тада највећем такмичењу у Паризу, Израел је остварио прву од своје четири победе.

Песма A-Ba-Ni-Bi коју су извели Изар Коен и група „Алфабета“ је још увек један од евровизијских хитова који обожаваоци радо слушају, баш као и песма Hallelujah групе „Milk and Honey“ која је победила 1979. године у Јерусалиму.

Израел је због финансијских проблема одустао од организације такмичења 1980. године, па је терет организовања на себе преузела Холандија и приредила такмичење у Хагу. То је био последњи пут да земља која је победила одбије да буде домаћин наредног такмичења.

Афрички излет у Европу и рађање евровизијске легенде

У Хагу је дебитовала прва и до сада једина афричка земља на „Песми Евровизије" - Мароко, који је са првом евровизијском песмом на арапском заузео претпоследње, 18. место. Ово је уједно било и последње мароканско учешће на „Евросонгу", а готово се сваке године спекулише да би афричка земља могла да се врати на такмичење.

Ирска је забележила другу победу захваљујући Џонију Логану који је са песмом What's Another Year освојио 143 поена. Логан се вратио на такмичење у Бриселу 1987. године и са песмом Hold Me Now поново победио чиме је постао једини извођач коме је то два пута пошло за руком.

Већ следеће године у Даблину, другу победу Швајцарској донела је песма Ne partez pas sans moi захваљујући којој је Селин Дион започела своју интернационалну каријеру.

„Песма Евровизије" у Бриселу је, са учесницима из 22 земље, била и највеће такмичење до тад.

Доминација Ирске и нагло повећање броја учесника

Деведесете године су за љубитеље „Евросонга" отпочеле у Југославији, која је захваљујући победи групе „Рива" у Лозани 1989. организовала такмичење у Загребу.

Након победе 1992. године, Ирска је победила још два пута заредом и тиме постала прва и једина земља која је остварила три узастопне победе. Ирска је своју седму и последњу забележила у Ослу 1996. године.

Распад Југославије и Совјетског Савеза довео је до стварања нових држава које су желеле да учествују на „Песми Евровизије“, због чега је пред такмичење у ирском граду Милстриту 1993. године у Љубљани организован посебан квалификациони програм у којем су место на „Евросонгу" избориле Босна и Херцеговина, Словенија и Хрватска.

Због повећаног броја учесника, Европска радиодифузна унија је увела ново правило како број земаља које се такмиче не би прелазио 25. Земље које су у просеку од три године имале лошије резултате, уступале своје место државама које су чекале на учешће. Петоструки победник Луксембург због овог правила није могао да учествује на „Евросонгу“ 1994. године и од тада се ова земља није вратила на такмичење.

Овакав систем задржан је до „Евросонга“ у Истанбулу 2004. године када је уведено полуфинално такмичење захваљујући којем су све земље које су биле заинтересоване за учешће могле да пошаљу своје песме сваке године.