“Ако зрно не умре” у Аустрији

Филм Када зрно не умре режисера Синише Драгина, рађен у српско-аустријској копродукцији, приказује се у биоскопима широм Аустрије. У средишту филма, који је уврштен у редован биоскопски репертоар, су два човека која живе у посткомунистичкој Румунији и која путовањем Дунавом ка Србији траже своју одраслу децу.

Почетно путовање два човека Дунавом се наставља у свет корупције, проституције и политике након Тита и Чаушескуа.

Филм је инспирисан румунском легендом старом двеста година о фантомској цркви која путује Дунавом, којом се и ствара позадина савремене приче о судбини два оца, Србина и Румуна, чији се животи укрштају на овој реци.

Они упознају скелеџију који се присећа легенде о цркви коју су румунски сељаци неуспешно покушавали да дигну на брдо у време када су православне цркве биле забрањене у Румунији.

Филм слојевито обрађује неколико тема. Једна се односи на актуелне проблеме у овим крајевима, трговину људима, док друга говори о често апсурдним друштвима у посткомунистичкој ери.

Одсликава се и људска снага истрајности, како у данашњим временима тако и у доба наших предака.

Према речима режисера Синише Драгина, ту је и судбински елемент којим се неочекивано решавају неке трагичне ситуације и даје смисао.

Кроз филм, окарактерисан као трагикомедија, провлачи се у неколико наврата и црни хумор.

"Ако пшенично зрно павши на земљу не умре, остаје само, ако ли умре, доноси обилат род", каже се на крају филма названог по овом библијском цитату.

Главне улоге ове копродукције тумачи тројац Мустафа Надаревић, Дан Кондураке, румунски глумац и Франц Бухризер из Аустрије, а у филму играју и глумци из Србије, Миленко Павлов, Милош Танасковић и Борис Радак.

Синиша Драгин, аутор филма и дугогодишњи сниматељ Ројтерса, афирмисао се као редитељ кроз награђене филмове кратког метра. Након главне награде за први кратки филм Туга црног злата на филмском фестивалу у Оберхаузену, уследила су бројна признања и први дугометражни филмови - вишеструко награђивани Дуго путовање возом и Сваког дана Бог нас љуби у уста.

"Сви моји досадашњи филмови се баве реалношћу која ме окружује. Покушавам кроз њих да нађем кључ за њено разумевање. Ако зрно не умре је још један корак у том правцу, комплексна фреска садашњости, потпомогнута сенком прошлости", појашњава Драгин.