Књижевност као огледало националне културе и традиције

После поздравних речи шефа Смера за српски језик и књижевност који делује при Филозофском факултету у Будимпешти, др Александра Уркома, и професора групе предмета из области историје српске књижевности и културе др Драгана Јаковљевића, др Драгана Литричин Дунић је изразила задовољство што јој се пружила прилика да одржи предавање на најзначајнијем и најстаријем универзитету у Мађарској. Уједно је изнела своје уверење да ће сарадња ове научно-образовене установе и Универзитета Едуконс, која је управо започела, бити настављена, пре свега у интересу њихових студената.

Упркос развоју технологије, човек до неких граница остаје исти, са својим страховима, манама, сновима и идеалима, који су присутни и у књижевним делима. Ова теза била је окосница предавања гошће из Србије, која је своју констатацију поткрепила запажањем Иве Андрића, да књижевност има велику моћ, јер се у текстовима налазе наговештаји за оно што живот спрема за сутрашњицу.

"Књижевна критика, као део науке о књижевности, развила је једну грану под називом имагологија. Она је настала средином прошлог века у Француској и део је француске компаратистичке школе. Имаголигија се бави проучавањем књижевних виђења о страним земљама и народима, али и о властитој земљи и народу. Ово је веома важно, јер је литература утемељење сопственог културног и националног идентитета, али и стални показатељ разлика. Задатак имаголошких истраживања је ослобађање од стереотипа", рекла је професорка Драгана Литричин Дунић на почетку свог предавања на тему Књижевни текстови као огледала културе и навела примере како су Балкан и хомо балканикус представљени у књижевности Запада.

Према њеним речима, феномен идентитета, који је везан за теорију модерног друштва, заузима веома привилеговано место у области друштвено-хуманистичких наука. Књижевни текстови, као огледало културе једног народа и његовог идентитета, могу да буду врло инспиративни.

"Петар Џаџић, познати књижевни критичар 20. века и зачетник имаголошке критике у Србији, користио је Андрићева дела да сагледа културни контекст и процес, који је формирао пишчеву перцепцију и имагинацију. Џаџић је био храбар да сагледа и тамне црте балканског и српског менталитета", напоменула је гошћа из Србије и додала да је Џаџић преко четрдесет пет година предано изучавао Андрића и његову слику Босне.

Према њеним речима, књижевни критичари су Андрићеву Проклету авлију и Сеобе Црњанског, прогласили романима 20. века, који осликавају српску књижевност тог доба. Андрић нас, описујући човекову спољашњост, упућује на размишљања о прожимању биофизичких и психолошких својстава. Модерно друштво и ново доба имају нове вредносне системе и нове идеале, а старе мане.

"Нушић је јунак наших дана, говори о кризи идентитета, чини се да је присутан и да је приказао слику данашњег друштва", рекла је Драгана Литричин Дунић.

Она је на крају пожелела студентима да као будући интелектуалци, не подлегну манама које је исмевао Нушић, већ да буду креатори боље слике света.

Друга гошћа будимпештанских студената српског језика и књижевности и њихових професора, Александра Томић, лектор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову, одржала је интересантно предавање на тему Обичаји и биље у српској традиционалној култури. Најпре се осврнула на предхришћански период Срба, односно свих Јужних Словена, који су некада били многобошци и као такви упражњавали паганске обичаје. Поштовали су богове Перуна, Сварога, Световида, Велеса, Мокоша и друге, као и небеска тела и поједине животиње, којима су придавана магијска својства.

"Српско претхришћанство има велике сличности са претхришћанством народа који данас живе на Кавказу, међутим, до коначног обликовања одређених религијских појава долази на простору Балкана - рекла је Александра Томић и истакла да страни студенти најчешће повезују српски идентитет са славом, који је јадан од феномена у хришћанском свету, везан искључиво за Србе.

Пошто је обзаснила историјске корене и симбилику славе код нашег народа, она се осврнула и на кумство, као особен обичај међу Србима.

"Кум се поштује као "особа послата од Бога", а кумство може да буде успостављено на четири начина: приликом крштења или венчања, приликом првог шишања детета или стицањем кума кад сте у невољи. Код Срба се кумство наслеђује и кумови никада нису у сродству", рекла је гошћа и потом се осврнула на прослављање Божића код Срба, на обичај који се зове коринђање и који се заджао у нашим селима.

Једно од централних места у њеном предавању заузеле су поједине биљке, које се везују за разне српске обичаје. Јабука, како је истакла, веома важна код Срба, а везује се за здравље, љубав, плодност, весеље и увек има позитивну конотацију.

"Божур је цвет који је изузетно значајан за Србе и придаје му се симболички значај. Верује се да су после битке на Косову 1389. године на бојном пољу порасли црвени божури, прекривши цело поље. Према народном предању, израсли су из крви палих српских јунака", рекла је Александра је Томић и направила паралелу са обичајима у Пољској, где је својеврсним националним цветом сватра булка.

"Још један важан цвет у српској традицији је босиљак, који традиционалног човека прати од рођења до смрти. Босиљком се кити новорођенче, а са том биљком се одлази и у гроб. Она служи као својеврсна заштита од злих сила, придаје јој се религијски карактер и користи се за богослубену употребу. Бели лук је, такође, веома важна биљка, јер нас чува од урока, од злих сила и лоших дејстава људи око нас. Ивањско цвеће и венчић, који се качи на улазна врата, често у себи има чен белог лука. Биљка која има веома изузетан карактер је рузмарин. Што је јабука са женске стране, то је рузмарин са мушке и зато се често може наи у домаћинствима која имају момка или девојку.

Ако читамо књижевно дело и у њему као лајт мотиве видимо неке биљке, то је знак да треба да се послужимо митолошким речником и да откријемо симболично значење тих биљака. На тај начин ћемо сазнати шта је писац желео да каже и коју поруку шаље. Уколико, пак, желимо да разумемо савременог човека, веома је важно да упознамо и традицију, јер она и данас живи у свакоме од нас. Често несвесно верујемо у нешто што је традиција оставила у нама. Она нас обликује и утиче на наше деловање. Народна књижевност и стара српска књижевност нам много помажу у томе да схватимо како су људи размишљали и да препознамо архитипске кодове које свако од нас носи, а да често нисмо тога свесни", закључила је на крају свог предавања Александра Томић.