Моћни гласови – Mark Murphy

Рођен у Сиракузи, у Њујорку, одрастао је у музичкој породици, његов отац је био вођа локалног хора Методистичке цркве. Почео је да свира клавир са седам година. У тинејџерским годинама, придружио се џез денс бенду свог брата Двајта као певач (и повремени пијаниста), под утицајем Пеги Ли, Нет „Кинг“ Кола, Џун Кристи, Анит О'Деј и Еле Фицџералд.

Мерфи је дипломирао на Универзитету Сиракуза 1953. године, дипломиравши музику и драму. Док је био тамо, Семи Дејвис млађи га је приметио како пева у клубу „Ембаси“, који га је убрзо након тога позвао да наступи као гост на његовом концерту и повезао га са ТВ водитељем Стив Аленом. Следеће године преселио се у Њујорк, наступајући  у продукцијама „Gilbert and Sullivan Light Opera Company“ и у музичкој верзији за телевизију „ Casey at the Bat“.

Његов дебитантски снимак био је „Meet Mark Murphy“ (1956), а одмах затим је уследио „Let Yourself Go“ (1957), a након разочаравајуће продаје албума, преселио сe у Лос Анђелес 1958. године, где је снимио  три албума за „Кепитол Рекордс“ и имао је мањи хит сингл са песмом „This Could Be the Start of Something“. Потом се вратио у Њујорк почетком 1960-тих, где  је снимио албум „Rah“ (1961), који је садржао „Angel Eyes“, верзију песме „Doodlin'“ Хорас Силвера, и „Green Dolphin Street“, на којем су као пратиоци наступали Бил Еванс, Кларк Тери, Урби Грин, Блу Мичел и Винтон Кели. Убрзо је уследио хит „That's How I Love the Blues“. Доспео је  на топ-листе 1963. године са  синглом „Fly Me to the Moon“-  и изабран је за Нову звезду године у анкети читалаца часописа „Down Beat“.

Преселио се у Лондон исте године, где је брзо прихваћен и где је често наступао у клубу „Рони Скот“, редовно се појављивајући и на BBC радију. Снимио је још три албума у ​​Лондону, а један у Немачкој је међу његовим најбољима - „Midnight Mood“ (1968). Из Лондона је често путовао у Холандију, где је радио на холандском радију.. Између 1964. и 1972. глумио је у бројним драмским продукцијама за ТВ и радио, појавивши се и као певач у британском хумористичком филму „Just Like a Woman“ из 1967. године. У међувремену, наставио је своју џез акријеру у Европи, певајући у клубовима и на радију. 

Вратио се у САД 1972. године и почео да снима просечно један албум годишње више од 14 година за издавачку кућу „Muse“.

Године 1987. почео је да истражује бразилску музику композитора Ивана Линса снимајући албум „Night Mood“, након чега је уследио албум „Septembar Ballads“ номинован за „Греми“.

Мерфи је наставио међународне турнеје и у својим осамдесетим, наступајући на фестивалима и концертима, у џез клубовима и на телевизијским програмима, широм САД, Европе, Аустралије и Јапана и другде. Џон Буш са „AllMusic“ описао је Мерфија као „велико име у вокалном џезу“.