Дани нове камерне музике у Витену 2025 – Дела Мајкла Финисија и Касандре Милер

У oвој емисији слушаћете снимке са два наступа одржана 3. и 4. маја у Цркви Светог Јована и Фестивалској дворани у Витену, када су представљена остварења британског аутора Мајкла Финисија, као и Касандре Милер.

Финиси припада старијој генерацији још увек активних аутора, будући да ове недеље пуни осамдесет година. Овај композитор, пијаниста и педагог, до сада је написао преко 400 композиција за најразличитије саставе, а дело које је прво представљено, под назовом Videtis enim interiorem, савршено одговара поменутој теми фестивала. Наиме, ова композиција је заснована на тексту Светог Аугустина, који композитор обликује у песму у стилу средњовековног „ars subtilior”-а, са ритмички комплексним фигурама у два мелодијска слоја – вокалном и инструменталном, који се сучељавају и допуњују.

У емисији ћете чути и његове композиције Doce me facere и Iam mea certa mannet. Композиција Doce me facere настала је као поруџбина фестивала „Дани нове камерне музике” у Витену и премијерно је изведена на концерту чији ћете снимак слушати. У делу аутор користи латински текст 142. Псалма који у преводу значи „Научи ме творити” и једно је у низу Финисијевих остварења заснованих на литургијским текстовима и реинтерпретацијама историјских музичких облика. Он заснива своју композицију на контрапунктским моделима карактеристичним за франко-фламанске полифоничаре, пре свега на радовима Жоскена де Преа и Јоханеса Окегема. Оригинална мелодија се не може препознати, јер модел, ако је и постојао, Финиси подвргава „ритмичкој дилатацији”, продужавајући га до непрепознатљивости.

Након овог дела уследиће Финисијева кратка композиција Iam mea certa mannet, која је за разлику од претходног дела, заснована на препознатљивом узору – истоименом Де Преовом мотету. Као и у својим другим транскрипцијама, Финиси настоји да радом са већ постојећим материјалом продре у његову суштину, односно открије „унутрашњи живот” те мелодије и осветли је на сасвим нов начин.

Канадско-британска уметница Касандра Милер, рођена 1976. године, позната је по медитативним и пријемчивим делима. Као ученица Мајкла Финисија, и она се у својим остварењима снажно ослања на музику прошлости и користи транскрипцију као један од основних композиционих поступака. Међутим, док Финиси наслојавањем најчешће замагљује оригинални извор, Милерова се фокусира на један краћи сегмент који потом интензивно понавља. Тако настају хипнотишуће структуре, које слушаоца уводе у стање транса. У случају композиције Одлазак тај „узорак”, односно „семе”, како га она назива, је краћи сегмент из Брамсове Рапсодије за виолу. Овај одсечак она транскрибује и користи за стварање карактеристичног звучног материјала, који поседује одлике тужбалице, са препознатљивим силазним покретом. И свирачи имају инструкције да на инструментима покушају да опонашају људски глас, који дише, застаје и временом се умара.

У емисији ћете чути и њен гудачки квартет Warblework, чији су назив и садржај инспирисани песмом птица, али и конкретним транскрипцијама птичјег цвркута. Сваки од четири става заснован је, тако, на специфичном начину певања четири северноамеричке врсте дрозда: Свенсоновог дрозда, Дрозда самотњака, Шумског дрозда и Смеђег дрозда. Касандра Милер је транскрибовала њихов пој и хармонско окружење, а техником успоравања, открила је мелодијске обрасце који личе на људске, повремено и на фоклорне или џез вокализације. Фасцинирана самим звуком, ауторка се у овом квартету не бави толико развојем материјала, већ пажњу публике усмерава на само искуство слушања и уживања у звуку.

Емисију ће заокружити Песма захвалности Касандре Милер у извођењу квартета Боцини и сопрана Џулијет Фрејзер. Дело је настало 2020. године, а инспирисано је Бетовеновим Гудачким квартетом опус 132, тачније трећим ставом који је познат као „Света песма захвалности опорављеника Божанству”, који је аутор написао после опоравка од болести. Ову идеју, Касандра Милер је прерадила у савремену медитацију о захвалности, користећи технику коју је назвала „аутоматским певањем-у-медитацији”. Слушајући Бетовенов квартет, она је инстиктивно певушила мелодије, некада тихо, некада непрецизно, али бележећи природну људску реакцију на музику. Затим је транскрибовала ове своје вокалне „одговоре” на Бетовенову музику, преводећи их у деоницу сопрана у својој композицији. И деонице гудачког квартета прате сличну логику – наиме, током извођења, сваки члан квартета носи слушалице и слуша снимак певања Касандре Милер, реагујући на њега у стварању сопственог, независног материјала.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић