Пијанизми балкана – Ирис Елези

Говорити о албанском пијанизму данас пре свега значи фокусирати се на деловање албанских уметника изван граница ове земље. Недовољно развијена култура класичног музицирања – и поред постојања високог музичког образовања утемељеног 1966. године у Тирани – условила је да, нарочито након пада комунистичког поретка у Албанији почетком 90-их година прошлог века и међународног отварања земље, многи таленти школовање и потоњу професионалну каријеру наставе на Западу. Такав је случај и са пијанисткињом Ирис Елези која се након почетног музичког образовања у Албанији преселила у Сједињене Америке Државе где и данас развија успешну уметничку праксу као концертна пијанисткиња и студијска музичарка. Њена афирмација стога је везана понајпре за америчке сцене, уз спорадичне наступе које држи по Европи и свакако – у родној земљи. У вечерашњој емисији пијанистички профил Ирис Елези осветлићемо интерпретацијама које је забележила на до сада објављена два албума на којима обједињује популарна дела пијанистичког репертоара са сопственим обрадама албанског музичког фолклора и својим оригиналним композицијама.

У општем погледу на деловање појединих пијаниста са Балкана као и других скрајнутих крајева света, уочљива је наиме стратегија да управо кроз позивање на наслеђе сопственог места порекла они потцртавају личну differentiu specificu у свету презасићеном конкуренцијом, те да тако у шароликој понуди музичких талената на светској музичкој трпези остваре могућу препознатљивост.

Рођена 1981. године у месту Лушње у централној Албанији где је започела музичко образовање, Ирис Елези је клавир наставила да учи на школи „Јордан Мисја” у Скадру, једној од угледнијих у овој земљи, у класама Елисе Веизи, Аните Тартари и Енике Ђокореци. Овај период учења Елези описује као веома ригидан, али и такмичарски настројен што је представљало педагошко наслеђе формирано у земљи која се почетком овог века још увек ослобађала синдрома самоизолације. По завршетку средњошколског образовања које употпуњује наградом на националном Ептином такмичењу, Ирис Елези одлази у Њујорк где најпре часове узима од Даглса Бајса, некадашњег студента Нађе Буланже, са којим за кратко време значајно подиже ниво пијанистичке виштине, те студије започиње на Универзитету у Масачусетсу код Естеле Олевски и Најџела Кокса, да би коначно усидрење нашла на Бостонском конзерватиоријуму где и дипломира у класи Џонатана Баса. Настанивши се у Њујорку као freelence уметник, Елези започиње да се бави како класиком, тако и џез музиком, будући да је према овом жанру развила снажан афинитет. Како је у једном интервјуу тим поводом изјавила, веза са џезом у великој мери је проистекла из њене склоности ка импровизацији, односно активном слушању и хармонским прогресијама које нису типичне за класичу музику. Као камерни пратилац, али и соло пијанисткиња, наступала је у реномираним дворанама попут Безансон хола, Тили центра, Сели хола, али и у Веил реситал сали Карнеги хола. Занимљиво је међутим да се у пијанистичкој пракси Ирис Елези задржава на краћим формама, те да предност даје потпурију клавирских минијатура пре него монументалнијим делима, што образлаже бржим начином савременог живљења, те потребом да се класична музика публици приближи у формату који је можда и једини могућ.

Стога и на њена оба албума преовладавају краћи комади уз ретке излете ка вишеставачним формама попут Сонате у Е-дуру Јозефа Хајдна, којом у емисији скицирамо интерпрететивно обликовање класичног репертоара Ирис Елези. Њен Хајдн је стилски уредан и колористичан, обогаћен модерним клавирским звуком који пружа дискретну сонорност у свим регистрима.

Говорећи у интервјуу који је 2023. године дала за угледни магазин „Pianist” о разлици која постоји између класичне и џез музике, Елези наводи да класична музика – одређена фиксираним записом у партитури међутим никако није статична, јер допушта промену на страни оног који партитуру чита, односно еволуцију самог извођача. „Моје интерпретације истих дела стога варирају током година”, каже Ирис Елези, додајући да: „Временом откривамо више ствари о себи, како реагујемо и одговарамо на околности; у једном тренутку почну да нас мотивишу ствари које раније нису и које нас онда условљавају да променумо перспективу из које гледамо на исте ствари у једној партитури... Све то чини да је заправо немогуц́е исте композиције интерпретирати увек на исти начин”.

Посебно место на репертоару ове уметнице заузима музика Фредерика Шопена чијем се тумачењу окренула на оба своја албума. Поред Валцера опус 69 број 1, Етиде опус 25 број 1 и Фантазије-емпромптија опус 66, Ирис Елези је на свом првом дигиталном албуму са Apple music из 2023. године забележила и Баладу број 4 у еф-молу, опус 52 овог пољског романтичара. Како Елези наводи, „у овој монументалној композицији, органски развој музичког тока, који се распреда у низању непрестаних варијација исте почетне идеје, подстиче извођача да са сваком страницом у себи осети нарастање експресивног набоја – те се понекад може и изгубити у набујалим мислима – али готово увек бива у потенцији да са сваким извођењем открива нове и нове слојеве. Осец́ам да мени лично ова композиција говори на дубоком и личном нивоу тражећи да из ње истакнем емоције које нису очигледне на површини, али она такође у извесном смислу остаје и мистична и вероватно не допушта да се икада исцрпе до краја...”

Додаћемо да сходно оваквим убеђењима, Шопен Ирис Елези израста у поетичном заносу и у контемплацији која пијанисткињу води растегљивијој агогици и наглашавању лирске димензије ове музике.

Аутор емисије: Стефан Цветковић