Имагинарни пејзажи

У питању је саундтрек за истоимени филм Гранта Џија, инспирисан књигом Сатурнови прстенови савременог немачког писца Винфрида Георга Зебалда. Кирби у својим композицијама користи семплове и лупове старих снимака Шубертовог циклуса Зимско путовање, који датирају негде из 1927. године. Шуберт је иначе био омиљени Зебалдов композитор. Кирби овим старим снимцима приступа пажљиво, истичући архивску патину и пропадање звучног сигнала, односно записа, као градивне елементе сопствених трансформација.

Музика, тако, рефлектује Зебалдову књижевну преокупацију односом прошлости и садашњости оличеним у проблемима понављања, сећања и интрузије оног заборављеног, потиснутог у јединствено искуство индивидуе.

Кирбијеви звучни пејзажи осликавају темпорални флукс, нагонећи слушаоца да се стално пропитује о пореклу звучног материјала, о томе да ли је звук намерно несавршен, да ли је у питању архивски звук или је у питању његова дигитална утвара? Спектрални карактер музике је посебно потцртан у тренуцима када Кирби манипулише са семпловима гласа. У нумери Када су се пасји дани приближавали крају чујемо луп клавира и готово невидљиви фрагмент гласа, изведен из самог инципита мелодије, али и сегмент текста продужен у петоминутну структуру.

У другом делу албума Кирби одлучује да семплове подвргне већој трансфромацији обавијајући их слојевима ’еха’ и ’реверба’, што кулминира у последњој нумери Сада када је ноћ при крају и када ће сванути јутро у којој је вокална деоница Шубертовог лида успорена и продужена до непрепознатљивости, стварајући језовити, готово катедрални звук. Кирби успева да шушкања и крцкања плоча од 78 обртаја спроведе у нешто сасвим савремено, али окренуто негативном устројству времена – у коjeм сваки тренутак напред јесте негација оног претходног, потцртавајући тако осећаје пролазности и апсурдности егзистенције.

Уредница емисије Ксенија Стевановић.