Жене у музици – Елза Барен

Елза Барен је била композиторка, пијанисткиња, педагошкиња и културна радница, једна од значајнијих ауторки француске музике између два светска рата и у деценијама након Другог светског рата. Њена уметност се данас сагледава као важан део француске музичке традиције прошлог века: спој модернистичког израза, снажног личног гласа и јасне свести о друштвеној улози уметности. Иако је за живота била призната и активно присутна у музичком животу Француске, након њене смрти 1999. године њена дела се све ређе налазе на концертним програмима – судбина која је, нажалост, задесила и многе композиторке њене генерације. Ипак, последњих година, у оквиру ширег интересовања за стваралаштво жена-композиторки, опус Елзе Барен поново привлачи пажњу извођача, стручне јавности и публике, те се њена дела у новом светлу и контексту постепено враћају на концертне репертоаре.

До сада познато стваралаштво Елзе Барен обухвата око две стотине дела: оркестарских, камерних, концертантних и сценских, затим вокалне, клавирске и оргуљске композиције, као и филмску музику. Њен музички језик одликују снажна експресивност, јасно профилисане контрапунктске структуре, богата оркестрација, изражајне мелодијске линије, драматични контрасти, често подстакнути књижевним и историјским темама. Барен је прихватала класичне форме, али их је обликовала на сопствени начин, ослањајући се претежно на тонални хармонски језик, уз модернистичку оштрину и јасан израз. У њеним делима присутна је усмереност ка људском искуству и судбини човека; настојала је да музика задржи хуманистичку димензију и да ’говори’ о свету у којем настаје.

Рођена је 13. фебруара 1910. године у Паризу, у породици у којој је музика била део свакодневног живота. Мајка Елзе Барен била је пијанисткиња, а отац, Алфред Барен, био је први виолончелиста оркестра Опере у Паризу. Захваљујући таквом породичном окружењу, веома рано је дошла у додир са оркестарском музиком и позоришном сценом, а управо су тај свет оркестарских боја и оперског репертоара снажно утицали на обликовање њеног потоњег композиторког израза.

Свој изузетан таленат показала је још у детињству. На Конзерваторијуму у Паризу започела је студије клавира са свега девет година, а већ са петнаест освојила је прву награду из хармоније. Потом је наставила студије композиције код Пола Дикаа, једног од најугледнијих француских композитора и педагога тог доба. У његовој класи студирали су и Ивон Депорт, Морис Дирифле и Луиз-Мари Симон (познатија као Клод Арије), док је истој генерацији припадао и Оливије Месијан, са којим је Елза Барен делила интересовање за савремени музички израз.

Године 1929. освојила је престижну награду Prix de Rome за кантату Ратничка девица инспирисану ликом Јованке Орлеанке, чиме је постала тек четврта жена у историји овенчана овим признањем, после Лили Буланже, Маргерит Канал и Жане Леле. Запажен успех имала је након извођења симфонијских варијација Харалд Лепокоси, компонованих 1930. на стихове истоимене баладе Хајнриха Хајнеа о норвешком краљу из деветог века. То је уједно било и прво дело у којем је инспирацију пронашла у поезији – извору којем ће се вратити и касније, 1944. и 1949. године, када је компоновала и на стихове Пола Елијара.

Током тридесетих година почела је да гради разноврсну професионалну каријеру. Од 1936. до 1940. године радила је на Француском радију, где је деловала као пијанисткиња, тонски сниматељ, шеф певања и сарадница на музичким програмима. Рад на радију омогућио јој је непосредан контакт са савременим музичким животом, као и са и многим извођачима и композиторима тог времена.

Посебно важан део живота Елзе Барен везан је за период Другог светског рата. Током немачке окупације Француске учествовала је у Покрету отпора и, заједно са диригентом Рожеом Дезормијером и композитором Лујем Диреом, била један од оснивача организације Национални фронт музичара. Ова мрежа музичара деловала је против нацистичке културне политике; пружала је подршку уметницима прогоњеним због порекла или политичких ставова и, у изузетно тешким околностима, помагала да се одржи културни живот земље. Барен је у том периоду компоновала дела са снажном политичком поруком и дубоким људским осећањем.

Након рата, Барен остаје веома присутна у француском музичком животу. Између 1944. и 1947. године била је директорка снимања у издавачкој кући Le Chant du Monde, познатој по промоцији савремених аутора и издањима традиционалне музике, а која је 1993. прерасла у издавачку кућу Harmonia Mundi. Педагошки рад наставила је 1953. године на Париском конзерваторијуму, где је готово две деценије предавала анализу музике и читање партитура. Као педагошкиња била је позната по прецизности и високом критеријуму, али и по томе што је подстицала самостално мишљење и креативност својих студената. Касније је у оквиру француског Министарства културе обављала и дужност директорке за музику, задужене за рад националних оперских кућа, чиме је дала важан допринос развоју институционалне подршке музичком животу и савременом стваралаштву.

Преминула је у Стразбуру 20. марта 1999. године.

На почетку емисије чућете композицију Цигани из 1959. године, чији наслов упућује на инспирацију ромском културом, али Барен тој теми не прилази кроз грубу спољашњу сликовитост нити кроз фолклорни ефекат, већ кроз стилизовану и суптилно обојену оркестарску имагинацију. Ромски дух овде није приказан наглашеном театралношћу, већ пре финесама оркестарских боја, покрета и ритмичке живахности.

Након тога, слушаћете Варијације на тему Црвене реке – Song-Koï, из 1945. године. Song-Koï заправо је стари француски назив за Црвену реку у Вијетнаму, а композиција је настала у години када је Вијетнам прогласио независност од Француске. Зато се ово дело може тумачити као композиторкин омаж вијетнамској борби за ослобођење, као одраз њеног интересовања за културе и духовност Југоисточне Азије, али и као стилизована, звучно раскошна слика ’далеког’ простора. Дело је обликовано као циклус од осам варијација заснованих на теми која ‘призива‘ вијетнамску народну музику – не као дословни цитат, већ као полазиште за развој композиције. Тако Барен, кроз фине оркестарске боје и промишљену форму, ствара музику која евоцира даљину, али остаје чврсто утемељена у европској симфонијској традицији.

Потом следи Прва симфонија, дело које је Елза Барен компоновала 1931. године, у време када је као добитница Prix de Rome боравила у Италији. Извори наводе да је већи део партитуре настао током њеног боравка у Вили Медичи у Риму, док је дело завршила у Венецији. Иако припада раној фази њеног стваралаштва, Прва симфонија већ јасно полазује композиторкину зрелост, смисао за музичку форму и изразиту оркестарску имагинацију. Стилски, заснована је на тоналном језику, али Барен у њој слободно користи дисонанце и оштрије мелодијске линије, уз профињену и пажљиво обликовану оркестрацију.

Емисију ће заокружити Друга симфонија, коју је Елза Барен писала 1938. године. У друштвено-политичкој клими Европе, само годину дана уочи избијања Другог светског рата, композиторка јој даје поднаслов Војна – руски назив за рат. Ово дело је дубоко прожето духом свог времена: њиме Барен изражава узнемиреност због надолазећих сукоба, успона нацизма и општег осећаја неизвесности који се надвио над Европом.

Уредница Ирина Максимовић Шашић