Простори пијанизма – Бајрон Џенис

„Када сте за инструментом, немојте мислити о себи као о пијанисти, мислите о себи као о певачу... Данас све чешће чујем да млади пијанисти не користе довољно боје, а оне су изузетно важне, јер помажу у интерпретацији дела. Када сам први пут свирао за Хоровица, рекао ми је: Знаш, ти музички лепо сликаш аквареле, али мораш сликати и уљем.”

Ове поруке и сећања Бајрона Џениса – култног америчког пијанисте, првог и вероватно најславнијег ученика Владимира Хоровица – могла би се узети као полазиште за причу о његовој уметности свирања клавира, која је у контексту друге половине 20. века, пре свега, значила проношење романтичарске музичке ватре. И не само то, већ најпре специфичног стила свог славног учитеља, те у том погледу и не чуди констатација помпезне америчке маркетиншке индустрије која га је већ на почетку каријере назвала "другим Хоровицем". Ипак, Бајрон Џенис био је далеко од каквог пијанистичког епигона, о чему сведоче његов сасвим индивидуални карактер и музикалност, управо оне особености које су заокупиле пажњу руског великана и подстакле га да се први пут у каријери, упусти у педагошке воде и започне рад са седамнаестогодишњим учеником Џулијарда. А остало је убрзо постала историја. Јер Џенис је већ на прагу својих двадесетих на америчку сцену ступио као протеже највећег пијанисте епохе, успевши са лакоћом да оправда ову позицију не само респектабилним извођачким умећем, већ и специфичним ореолом наследника једне "велике школе свирања", одликом која се у његовим интерпретацијама тако лако распознавала већ од првих одсвираних тонова. Њена есенција била је, пре свега, у поетском обликовању музике, кроз спонтанитет и живи, ватрени музички нерв – оба звучно оваплоћена у богатом колориту који је превазилазио перкусивну природу инструмента, сугестивно трансформишући клавир у "оркестарски" и "вокални" медијум.

Надахнуто извођење Листовог Петраркиног сонета 104 који репродукујемо у емисији, на дубоко емотиван и проживљен начин износи на видело спектар помешаних осећања растрзаности, патње, унутрашњих превирања и излива љубавних страсти са којима се Бајрон Џенис у потпуности поистоветио попут самог субјекта нарације, а не тек као дистанцирани интерпретатор који објективно репродукује музичко-поетску поруку дела. Богата сонорност постигнута легато свирањем основа је за разуђену карактеризацију музичког материјала, док у звучном смислу преовладава утисак уметникове потребе да трансцендира клавир као материјални медијум посредовања музике.

Рођен 1928. године у мешовитом браку Американке и пољско-руског емигранта као Бајрон Јанкс, Џенис се након првих музичких подука сели у Њујорк где у осмој години започиње рад са Јозефом и Розином Левин, али убрзо наставља школовање код њихове ученице Аделе Маркус на Џулијарду са којом ће провести кључне године формирања. Пресудан моменат у животу Џениса одиграо се 1944. године када га је приликом извођења Другог клавирског концерта Сергеја Рахмањинова у Питсбургу чуо Владимир Хоровиц, те одушевљен музикалношћу младића предложио приватни рад са њим. Ово својеврсно пијанистичко шегртовање трајаће пуне четири године током којих су Бајрону Џенису били забрањени јавни наступи како би мимо изазова позорнице сав фокус усмерио на уметнички напредак и сазревање. Хоровиц је несумњиво желео да млади и упечатљиви пијаниста од њега добије што комплетније знање, те по Џенисовим сећањима никада није пропустио нити један час, водећи га са собом чак и на турнеје заједно са супругом Вандом. Ипак, Хоровиц је јасно стављао до знања да му намера није била да индоктринира Џениса до тачке која би значила имитацију његовог свирања, те током часова никада није свирао на другом инструменту, већ је своје подуке заснивао на вербалним упутствима и корекцијама учениковог извођења.

Карактерна црта Џенисовог свирања у којој је Хоровиц још при првом сусрету препознао самога себе и која је била амалгам њихове потоње сарадње, била је, по сећању пијанисте, „нервоза, али у добром смислу те речи... нервоза без које чак и највец́а спретност може изгледати само механичка”... Био је то онај неопходан зачин у транспоновању пијанистичког надахнућа за инструментом који је у садејству са изванредним осећајем за лирско обликовање музике, водио целовитом уметничком доживљају. О томе сведочи и интерпретација Бетовенове Сонате опус 31 број 2 у де-молу, познатије под називом Олуја, коју је Бајрон Џенис снимио 1949. године непосредно након окончања рада са легендарним пијанистом, а коју ћете чути у емисији.

Дуго одгађан, али напослетку успешан деби у Карнеги холу 1948. године означио је након четири године интензивног рада са Владимиром Хоровицем почетак Џенисовог професионалног деловања, које се осим по Сједињеним Америчким Државама убрзо пренело и на европске сцене, као и на турнеје по Јужној Америци, те већ почетком 1950-их, млади уметник бележи наступе са највец́им оркестрима и диригентима тог времена.

Лондонска критика је, тако, писала пригодом његовог дебија у том граду, када је пијаниста наступио у Другом клавирском концерту Рахмањинова да је дело изведено „са потпуним жаром, истинском ватром и саосец́ањем које ово дело захтева, а које се тако ретко чује као у интерпретацији Бајрона Џениса, изузетно надареног пијанисте из Америке”. Ово су биле године његове пуне афирмације, те плодова веома успешне сарадње са дискографском кућом Ар-Си-Еј чији је постао ексклузивни уметник. Тада су настали Џенисови, данас антологијски, снимци Трећег клавирског концерта Сергеја Рахмањинова са Бостонским симфонијским оркестром под диригентском палицом Шарла Минша, Листов Тотентанц, Бурлеска Рихарда Штрауса, као и низ солистичких записа на којима преовладавају дела романтичарских стваралаца, у првом реду Фредерика Шопена чијој је музици био нарочито посвећен.

Распламсана у ери Хладног рата, Џенисова каријера је имала и политичку димензију, те је у време успостављања културне сарадње Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза управо он био избор Стејт дипартмента за уметника који ће узети учешћа у договореној "културној размени" две земље. Мада је његов деби у СССР-у 1960. године већ био антиципиран победом Вана Клајбурна на Такмичењу Чајковски две године раније, која је била дочекана на Западу као прва симболичка победа Америке у Хладном рату, Бајрон Џенис је био први "амбасадор" америчке музичке културе током овог периода, а његови успеси у Москви и Лењинграду који су уследили имали су великог значаја, превасходно у политичком смислу.

Сам Џенис је у једном интервјуу овако евоцирао сећања на тај период: „Да, био сам тај који је отворио културну размену са Совјетским Савезом 1960. Рихтер ју је потом наставио у Њујорку. На првом концерту у Москви, када сам изашао на сцену, није било аплауза него узвика: „Ју-ту, Ју-ту, Ју-ту!” Наиме, реч је била о томе да су Сједињене Америчке Државе имале шпијунски авион ових ознака (U-2) који је морао да лети изузетно високо како би заобишао совјетску одбрану. Међутим, Руси су успели да га оборе и да затворе пилота Герија Пауерса. Дакле, у то време Руси су били прилично непријатељски расположени према Американцима. Али оно што сам урадио било је важно, јер је показало како музика може да промени осец́ања људи. До паузе, публика је устала на ноге и почела да аплаудира, а на крају концерта људи су почели да излазе на бину и неки од њих су плакали. Осећао сам да плачу јер су схватили да је њихов „непријатељ” људско биће, баш као и они. Било је невероватно видети и доживети промену у распону од непријатељства до дивљења...”

Продори иза Гвоздене завесе били су само фрагмент свестраног концертног и студијског деловања Бајрона Џениса, и могло би се рећи да су шездесете биле златно време његове каријере. Година 1967. остаће, међутим, од посебног значаја у његовој биографији јер је тада, приликом посете Француској, сасвим случајно пронашао непознате рукописе Фредерика Шопена. Биле су то две раније верзије добро познатих Валцера – у Гес-дуру, опус 70, број 1 и у Ес-дуру, опус 18 – о којима је Њујорк Тајмс убрзо известио као о „највећем открићу века”, а који ће Џениса у потоњим годинама усмерити на проучавање и извођење дела пољског ствараоца. Нажалост појава артритиса почетком 1970-их утицаће на постепено смањивање његових концертних активности, а примат ће преузети његов педагошки рад на Џулијарду. Као пијаниста који је зенит своје каријере остварио у специфичном историјском тренутку, те као један од најуспешнијих америчких послератних пијаниста обавијен ауром проносиоца специфичне романтичарске традиције свирања клавира, Џенис је још за живота стекао легендаран статус, о чему сведочи и његово уврштавање у познату Филипсову едицију „Велики пијанисти 20. века” у којој је заступљен са чак два албума. Преминуо је 14. марта ове године у Њујорку у 95. години живота.

У емисији репродукујемо и његово извођење Концерта за клавир и оркестар број 1 у фис-молу Сергеја Рахмањинова који је Бајрон Џенис снимио са Московском филхармонијом и Кирилом Кондрашином 1962. године.

Аутор емисије: Стефан Цветковић