О књизи Слободана Самарџића „Шестојануарска диктатура – узроци и последице” говори Милош Ковић

Шестојануарска диктатура је назив за историјски период од 6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године, када је краљ Александар Први Карађорђевић распустио Народну скупштину, забранио политичке скупове и рад свих политичких странака и синдиката, а увео је и цензуру штампе. Повод овог догађаја је био атентат у Народној скупштини, када су убијени Павле Радић и Ђура Басаричек, а тешко рањен Стјепан Радић, што је означило крај парламентарног система у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно у Краљевини Југославији.

У обимној и документованој студији о овом догађаја, аутор и приређивач Слободан Самарџић заступа тезу да је Краљ Александар Карађорђевић бранио Југославију диктатуром. За њега, ако је видовдански пројекат државе пропао, није пропала сама држава и њу је вредело бранити. У његовим очима, уведена диктатура била је функционална диктатура, са задатком да се држава стабилизује док се страначке страсти смире. Међутим, страначке страсти биле су у функцији њихових, суштински непомирљивих, државних визија: српске странке посматрале су српско државно питање као југословенско, док су хрватске странке југословенско питање гледале као хрватско државно питање. Једино је за краља југословенско питање било супстантивно државно питање и зато је полагао право да државу брани и средствима отворене диктатуре.

Снимак је забележен 13. новембра у Институту за Европске студије у Београду.

У сутрашњој емисији о студији Слободана Самарџића Шестојануарска диктатура – узроци и последице, коју је недавно објавила издавачка кућа Академска књига из Новог Сада, говориће Чедомир Антић и Бошко Мијaтовић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.