Хроника Трећег програма

У остварењу Вечна зима мађарског редитеља Атиле Саса проговара се о деценијама забрањиваном откривању историјских чињеница везаних за период непосредно после Другог светског рата. Наиме, крајем 1944. снаге совјетске армије насилно одводе све затечене жене немачког порекла у руднике угља у околини Доњецка, где оне бивају изложене суровом израбљивању. Ова истинита прича у центар пажње (од процењених 250.000 насилно одведених радних заробљеника) ставља интимну причу Ирен и Рајмунда који ће заједно, мада из сасвим супротних мотива, покушати и успети да преживе неколико претешких година. Како оцењује Дејан Петровић, Вечна зима припада добро познатој категорији ратних логорских филмова и по квалитету не одскаче од већине сличних остварења.

Игор Иванов је у свом документарцу Кобра решио да са великог екрана подсети или обавести заинтересоване гледаоце о судбини неоправдано скрајнуте аутентичне југословенске и македонске спортске легенде - Шабана Трстене, рвача који је са свега деветнaест година освојио златну медаљу на Олимпијским играма 1984. Поред изношења огољених чињеница, у стилу некадашње спортске рубрике „Куцамо на врата заборављених асова", из исповести данас успешног пословног и породичног човека недвосмислено избија жал због неадекватног признавања и препознавања, посебно у поређењу са љутим ривалима који су за далеко мање успеха неупоредиво више материјално и статусно награђени.

* * *

Издавачи Трећи Трг и Чигоја штампа из Београда објавили су 2016. године песнички првенац Стевана Таталовића под насловом Уступање места. Како запажа Виктор Шкорић, у овој збирци песама Татловић пише из позиције припадника дигиталног доба, али са скептичним и ироничним отклоном. Његов песнички субјект се не налази вољно на маргини, већ је посматрач, саучесник, сведок. Уступање места је збирка дубоко уроњена у своје време; у песмама се деглорификују личне, социолошке, географске и идеолошке провенијенције, разобличава се мит о Европи као колевци такозваних демократских вредности и универзалних права човека и грађана. Таталовић се такође суочава са проблемом личног опстанка сваке индивидуе у дехуманизованом свету, где је сваки појединац корисник, потрошач и радна снага која се повремено мора разонодити тривијалношћу. И опресија великим механизмом и губитак индивидуалитета и редуковање живота, било електронским уређајима који су му постали замена, било ћутањем које га гуши - сви ови фактори довели су до уступања места, до повлачења. Песник Таталовић је герилац који сања револуцију, те не треба да чуди што је 2017. године ова књига добила награду која носи име по нашем познатом песнику младићког духа – у питању је Бранкова награда, закључује Шкорић.

Уредница емисије Тања Мијовић.