Класика као новотарија – зашто само младе уметности производе ремек-дела?

„Зашто се више не праве класична ремек-дела“, питају на све стране докони твитераши, повремени посетиоци музеја и новопечени конзервативци. Уметност нашег времена – било да говоримо о комитетски бездушним филмовима и музици, безличној и јефтиној архитектури, или вашарским ликовним уметностима које су шеталишне зоне замениле за инстаграм и тикток – утисак је исти. Уметници једноставно више „не знају“, „не разумеју“, „немају стрпљења“ за било шта што би наликовало на мајсторске примере њихове уметности који су стварани пре сто, двеста или триста година.

Ако питате саме уметнике, они ће вам рећи да је у питању замена теза. У окрутној тржишној економији уметнина – како оних за масовну, тако и оних за елитну конзумацију – проблем није на страни понуде, него на страни потражње. Данас нема богатих аристократа који ће сликару плаћати трошкове студија, материјала и животних потреба током година које су потребне да се наслика џиновско уље на платну, нема надахнутих скоројевића који ће трпети каприце и идиосинкразије редитеља и глумаца само да би могли да се потпишу на Апокалипсу данас или Грађанина Кејна, нема, најзад, ни публике која ће напунити стадион да би чула неокласицистичку симфонију коју је написао неки свежи дипломац који се тек испилео са академије.

Ипак, прича о новцу овде, заправо, мути воду и маскира стварни проблем. Било да је реч о спонзорима, продуцентима или публици која у коначници „конзумира“ дело, неминовни крај сваког уметничког златног доба не представља последицу промене економије, већ – естетике. Иако се класична ремек-дела препознају као беспрекорна и вечна, њихов стил, техника и аксиологија наизглед се не могу репродуковати у недоглед. Али зашто? О томе се може нашироко расправљати, али најједноставнији одговор би био да публика тражи нешто – ново.

Какав је однос класичне уметности са иновацијама у техници и технологији, може ли класична уметност да буде стари занат, како искорачити из новотарије у класик, зашто се старим ремек-делима у музејима не може прићи, али нико није спреман да ствара нова и како наши уметнички апетити старе, објасниће нам гошћа „Гозбе“ – филозоф, научни сарадник Института за филозофију Филозофског факултета у Београду и секретар Естетичког друштва Србије Саша Грбовић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић