Ђура Даничић

''Мени се све чини да ће се ова (1847) година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али –ако да Бог- као освитак томе лијепоме данку. Ово сам почео слутити како сам чуо за ''Нови Завјет'' да се спрема својијем истинитијем видјелом и Србина да обасја. ... Ја нијесам сад доколан да ти их овдје све набрајам; ако нијеси спавао, ти си их видио, а ако си спавао мучи се сад и распитуј, не био се лијенити. Али ћу ти једну такву прилику казати коју ми овдје од неколико дана гледамо, а код вас се још не види. Та је прилика: Песме Бранка Радичевића. Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева. ... Истина, још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство.''

Освит лепог данка који спомиње Ђура Даничић, јесте ишчекивање изласка из штампе ''Новог завјета'' који је превео на народни језик Вук Стефановић Караџић. Те књижевно плодоносне 1847. појавио се Вуков превод свете књиге, који се и данас користи, а објављен је и песнички првенац Бранка Радичевића, написан такође народним језиком. Исте године у Будиму, у штампарији Пештанског универзитета, светлост је угледала и његова књига ''Рат за српски језик и правопис''.

Ко је Ђура Даничић? Ко је тај младић о којем се нашироко говорило и у Будиму, Пешти, Сегедину?

Имао је 17 година када је у алманаху ''Бачка вила'' објавио превод две кратке приче с немачког језика на матерњи. Потписао их је само именом – Ђорђе.

Од куда сада то Ђорђе?

Рођен у Новом Саду 1825. године, у свештеничкој породици, као четврто дете оца Јована Поповића и мајке Ане Мојић из Сомбора - добија име Ђорђе, на крштењу Ђурађ. Касније мења презиме у Југовић, па у Даничић, а име у Ђура, под којим је и остао упамћен. Породица Поповић имала је шесторо деце. Једина кћерка Софија рано је преминула, па је Ђура одрастао окружен браћом. Његов брат Милош Поповић био је песник и једно време уредник ''Српских новина'', првог гласила у Кнежевини Србији. Основао је и уређивао конзервативни лист ''Видов дан''. Младен је трговао у Ђали, Урош је био кројач у Новом Саду, а Василије Васа Поповић постао је, као и отац, свештеник. Службовао је у Мошорину. О тројици браће: Ђури, Милошу и Василију највише се писало. Залагавши се за своје светоназоре Милош и Василије били су оштро критиковани – махом због конзервативних и клерикалних идеја. Близак православним канонима, Васа је добио надимак ''Канонер'' што је прихватио, па се каткад тако и потписивао испод текстова.

У емисији ''Код два бела голуба'' доносимо причу о делу, пријатељствима и наслеђу Ђуре Даничића које сеже до данас.

Музичка уредница: Марија Радојевић

Ауторка и уредница: Бранка Селаковић