Гости из прошлости

Свуда има име, само јој код нас и тепају – маркица. Мали комад папира са сличицом који заједно с писмом или разгледницом може да обиђе свет. То је више него што већини људи полази за руком.

Пре него што је прва маркица залепљена на писмо, поштанске услуге није плаћао онај ко шаље, него онај ко пошиљку прима. Зато је долазило до разних непријатних ситуација и великих губитака поштанских служби, јер се често догађало да прималац нема пара или неће да плати поштарину приликом преузимања писма или пакета. А цена је зависила од тежине пошиљке и удаљености на коју се шаље, али у просеку, у Енглеској, коштала је шилинг, колико и радничка дневница, што је многима било прескупо.

Први који су покушали да уведу какав-такав ред у систем поштанске доставе били су британски трговци Виљем Докра и Роберт Мари, који су 1680. године основали "London Penny Post". Њихова служба је за један пени, наплаћен приликом преузимања, разносила пошиљке по Лондону и околини, а као доказ да је услуга плаћена, служио је отисак печата на коверти, што је била претеча поштанске марке.

Докрина и Маријева служба задовољавала је потребе становника Лондона и околине, али остали житељи Британије и других делова света, и тада и наредних 160 година, муку су мучили са плаћањем поштарине.

Према легенди која се преноси од 1840. крај тим мукама почео је да се назире онога дана када се енглески наставник, касније директор поштанске службе, сер Роланд Хил, затекао у ресторану у тренутку када је поштар донео писмо једној келнерици. Девојка је, тужног израза лица, поштару објаснила да писмо никако не може да прими јер нема пара да плати поштарину. Препознала је рукопис, пише јој брат, а неки сведоци тврдили су да је био вереник, и срце јој се цепа, па моли поштара да јој да писмо, само да га који минут држи у рукама. Роланд Хил је с тугом посматрао како сирота келнерица прислања писмо на груди, а потом га нетремице дуго гледа, као да погледом покушава да допре до речи исписаних унутар запечаћене коверте.

Тронут, Хил је платио поштарину, а када је поштар изашао из ресторана, келнерица је, уместо - хвала, збуњеном Хилу рекла да убудуће гледа своја посла и да њој то писмо уопште не треба.

И није јој требало, јер се са братом или вереником дописивала тако што су, вероватно прилично сажето, исписивали поруке само њима знаним шифрама исцртаним на коверти. У писму је био празан лист папира.

Наводно, после тог дођаја, Роланд Хил је 1837. године предложио да се у Британији уведе такозвани "Програм марке за један пени". Државна поштанска служба требало би да штампа мали, осликани комад папира који ће се лепити на пошиљку, коштаће један пени, а куповаће га пошиљалац. Чланови британског парламента су се сложили и прва маркица штампана је маја 1840. године....

Аутор и уредник емисије: Мирјана Блажић Микић

Радио Београд 1, 13.05