Svaka priča o ćilimu počinje od ćilimarki

Priča o ćilimu počinje od ćilimarki, koje su istinski čuvari tradicije tkanja u Srbiji i Bugarskoj. Vekovima ovaj umetnički zanat se nije promenio. Ćilimovi se u obe države ručno tkaju, a zahvaljujući kvalitetu izrade nemaju lice i naličje.

„Tehnika tkanja na vertikalnom razboju je ista, a razlika je što mi u Bugarskoj gledamo da se prilagodimo zahtevima tržišta, pa u poslednje vreme izrađujemo modernije ćilimove. Moja misija je da očuvam tradiciju, ali je to odgovornost celog društva“, navodi Svetlana Ilijeva, ćilimarka iz Čiprovaca.

Najveći problem je, kako u Srbiji, tako i u Bugarskoj,  što mladi ne žele da se bave ovim umetničkim zanatom.

„Zato što je posao težak, spor, malo se plaća i zbog toga ne žele“, tvrdi Maja Ćirić, ćilimarka iz Pirota.

Pre jednog veka u Pirotu je bilo pet hiljada ćilimarki. Danas ih je tek dvadesetak, a proizvodnja je zanemarljiva. Slično je i u Bugarskoj varoši Čiprovci.

„Pirotsko ćilimarstvo je nekada bilo poznato širom sveta upravo zahvaljujući brojnim svetskim prodajnim izložbama. To su izložbe u Londonu, Parizu i svim svetskim metropolama. Tako da je cilj ovog projekta da se barem pokrene nešto sa mrtve tačke da ćilim opet ugleda svetlost svetske pozornice“, kaže kustoskinja Muzeja Ponišavlja, Mila Panajotović.

Pirotski ćilim bi uskoro kao i Čiprovski trebalo da se nađe na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Time bi priča o ćilimu dobila novo poglavlje.