Дупљајска колица – у чему је мистерија необичног астрономског инструмента

Два примерка по свему јединствених глинених колица са идолима, познатија као Дупљајска колица – проналазак је по коме се Дупљаја као археолошки локалитет прочуо по свету. Претпоставља се да су колица стара око 3.500 година.

Оба примерка прво су се налазила у збирци познатог колекционара из Беле Цркве Леонарда Бема, али их је његов син Карл 1929. године продао већи примерак Народном музеју у Београду, а мањи Вршачком музеју.

„Представљају, можемо рећи, једну од првих скулптура, најрепрезентативнији предмет са ових простора који говори, не само о скулптури и о форми језика бронзанодопског човека, већ и о коришћењу точка као елемента у транспорту. Управо због тога данас на саобраћајним дозволама Србије можете видете репродукцију ових колица”, испричао је Игор Вокун, директор Градског музеја у Белој Цркви.

О самој фигурини има више недоумица него потврђених чињеница, од тога шта представља, чему је била намењена – до тога да има одлике оба пола.

„Не зна се да ли је мушког или женског порекла, зато што постоје на самој скулптури, односно идолу, назнаке да може бити мушко, јер има неких делова који могу да представлају ратничко обележје. Али, исто тако сама одећа је женска и представља женску ношњу у тадашње време”, објашњава Ивана Ристић Хуберт, кустос-етнолог Белоцркванског музеја.

Академски сликар Ненад Брачић израдио је реплику Дупљајских колица у размери један према 10, која се могу видети у белоцркванској Техничкој школи.

„Ми смо инсиситирали да та колица заврше овде, зато што смо саобраћајна школа, а врло су интересантна по томе што је то први склоп кола, да тако кажем – точкови, плус оно на чему се стоји, и да се то креће прво у Европи. То могу са сигурношћу да кажем. Касније су налажени слични артефакти, али овај је први који је пронађен. На самом улазу у место Дупљаја, житељи су поставили још једну реплику Дупљајских колица, како би свима који долазе у село, или само пролазе овим путем скренули пажњу на значај овог проналаска и самог археолошког локалитета”, каже Жељко Стаменковић, директор Техничке школе у Белој Цркви.

Скулптура идола у троколици, коју вуку патке, на уласку у село, десет пута је већа од оригиналног експоната, изложеног у Народном музеју у Београду.

Широка је два и по, висока два метра и тешка 1.500 килограма. Од оригиналног артефакта, разликује се по поклопцу изнад главе, јер се аутор скулптуре водио научним претпоставкама да је он испрва баш ту и стајао.

Древно астрономско знање

О томе, чему су служила, како су се користила, и да ли се то са сигурношћу данас може утврдити, за Београдску хронику је говорио Владимир Јанковић, професор географије у Шестој београдској гимназији.

Професор Јанковић тврди да је у питању астрономски инструмент, односно да је реч о гномону.

„Овде су подлога била колица, и гномон се побадао у средину круга. По ознакама, на планисфери су обележене стране света, јер, да би ова фигура функционисала као инструмент, морала је прво да се оријентише, и то говори о астрономским знањима“, каже професор Јанковић и додаје да у време коришћења овог инструмента, компас још није био у употреби.

Додаје да су људи у то време размишљали на „магијски начин“.

„Они су се кроз обреде трудили да имитирају природу, и веровали су да Сунце у својим кочијама сваког дана излази на истоку, и путује ка западу, тамо негде према Атланском океану, како су они веровали да свет постоји, и да је тамо неко острво блажених, па онда испод, неким каналом, па опет се појаљује на истоку“, објашњава гост РТС-а.

Професор истиче да је структурисање времена јако важна ствар за људску заједницу. Наводи да су људи који су користили овај инструмент – из бронзаног доба (пре око 3.500 година) и да им је било важно да одреде период за сетву.

На колицима и фигурама постављене су важне тачке, које су тадашњим људима служиле да уз помоћ сенке, између осталог, сазнају када је раводневница, а када дугодневница, а инструмент је професор каже – тестирао у Ковилову.

Његови налази сугеришу да се помоћу колица одређивала подневачка линија, да су се мериле сенке, и да се омогућавала оријентација у просторум као и дужина дана.