Da li stalno pokušavamo da uspostavimo ravnotežu ili da se prilagodimo

Vrhunski lekari stare Grčke smatrali su da dobro funkcionisanje ljudskog tela i uma zavisi od odgovarajućeg odnosa četiri telesne tečnosti – krvi, limfe, crne i žute žuči. Verovalo se da manjak ili višak bilo koje od ovih tečnosti izaziva različite bolove i smetnje, kao i neodmerene emocije i ponašanje.

Ova ideja o ljudskoj fiziologiji kao koktelu dominirala je u medicinskoj teoriji sve do 19. veka, kad su lekari napokon shvatili da je velikim delom neosnovana. Ipak, još uvek nisu mogli da se otarase verovanja da je bolesno telo na neki način neuravnoteženo.

Od kraja 19. veka pa sve do današnjeg dana, za objšnjavanje psihičke regulacije koristi se ideja o homeostazi. Ukratko, teorija o homeostazi tvrdi da ljudsko telo teži da održava određena osnovna stanja.

Cilj je doslednost, a bolesti i poremećaju javljaju se zbog odstupanja od nekog od osnovnih stanja, kao i zbog bezuspešnih pokušaja da se telo povrati u svoje primarno stanje. Teorija o homeostazi tvrdi da su zdravo telo i um uvek uravnoteženi, kao Da Vinčijev Vitruvijev čovek.

Dijabetes tipa jedan često se navodi kao primer principa homeostaze na delu – manjak insulina dovodi do ozbiljnih poremećaja nivoa glukoze u krvi, dok injekcija insulina služi da se ovaj disbalans ukloni.

Stabilnost kroz promenu

Ipak, neki stručnjaci dovode u pitanje ideju da je krajnji cilj tela da održava neko predodređeno stanje ravnoteže. „Homeostaza se zasniva na održavanju istog stanja, ali većina fizioloških sistema zasnovana je na prilagođavanju promenama“, tvrdi doktor Džej Šulkin, neurolog sa Univerzitetu u Vašingtonu.

Rad dr Šulkina je u velikoj meri doprineo novom konceptu ljudskog zdravlja nazvanog „alostaza“, što znači „stabilnost kroz promenu“. Prema ovoj teoriji, ljudski um i telo nisu „predviđeni“ samo za očuvanje unutrašnje ravnoteže, već i da koriste iskustvo da bi predvideli promene i pripremili se za njih.

Na primer, nivo enzima za varenje i hormona za prenos energije raste neposredno pred obrok. Ove promene delimično zavise i od različitih faktora vezanih za prethodno ponašanje, kao što su raspored obroka i čime se osoba hrani. Ako neko uglavnom jede nezdravu hranu bogatu šećerom, ovi skokovi u nivou hormona i enzima (koji, između ostalog, doprinose lošijem metabolizmu i dijabetesu tipa dva) dešavaće se čak i kad se ova osoba opredeli za zdraviji obrok.

Prilagođavanje kao odgovor na podsticaje iz spoljašnje sredine

Ono što bi prema modelu homeostaze važilo za poremećaj, zagovornici modela alostaze smatraju logičnim odgovorom na različite događaje iz spoljašnje sredine – čak iako ovi odgovori nekad imaju neželjene posledice. „Model alostaze uzima u obzir čovekovu okolinu i prilagođavanje različitim kontekstima“, kaže Šulkin.

On tvrdi da model homeostaze predugo utiče na pristup medicinskih stručnjaka istraživanju i lečenju. Smatra da bi model alostaze mogao da ponudi mnogo bolji alat za medicinska istraživanja, pogotovo kada su u pitanju mentalne bolesti kao što su depresija ili anksiozni poremećaji. „Potreban nam je teorijski okvir koji uzima u obzir koliko se dobro ili loše, prilagođavamo različitim životnim situacijama“.

Čemu služe lekovi?

Razna psihička oboljenja poput depresije i anksioznih poremećaja često se pripisuju hemijskom disbalansu u mozgu. Ovaj pristup zasnovan na modelu homeostaze prisutan je decenijama, a služi kao osnov za savremenu farmakoterapiju. Ovi lekovi treba da poboljšaju raspoloženje, ponašanje i saznajne sposobnosti tako što će ovaj disbalans korigovati, npr. povećanjem nivoa različitih neurotransmitera u mozgu.

Ipak, neki zagovornici alostaze misle drugačije. Tvrde da, iako su psihičke bolesti često povezane sa smanjenim ili povišenim nivoom određenih neurotransmitera, ipak ne postoji dovoljno dokaza da je ovaj disbalans upravo i uzrok psihičkih bolesti. „Terapija lekovima podešava 'na slepo' tokove koje još uvek nismo uspeli ni da identifikujemo, a kamoli da razumemo“, kaže doktor Piter Sterling, profesor neuronauke na Univerzitetu u Pensilvaniji i autor knjige Šta je zdravlje? Alostaza i evolucija ljudskog dizajna.

Iako ovakvo podešavanje moždane hemije ponekad olakša pacijentu da se nosi sa simptomima, na primarne uzroke ovih simptoma uopšte ne utiče, tvrdi Sterling. Promene nivoa raznih neurotransmitera lekovima takođe mogu izazvati različite neželjene posledice, kao što su paranoja ili napadi besa.

Mozak procenjuje, telo se prilagođava

Sam termin „alostaza" zajedno su skovali Sterling i (pokojni) biolog sa Univerziteta u Pensilvaniji Džozef Ajer, koji su preko 30 godina sarađivali na razvijanju ovog teorijskog modela. On tvrdi da je glavna stvar po kojoj se alostaza razlikuje od homeostaze to što prepoznaje da ljudski um i telo stalno pokušavaju da predvide promene i da im se prilagode. Sterling tvrdi da će „telo najefikasnije raditi ako mozak unapred pokušava da zaključi šta će mu trebati“.

Model alostaze objašnjava zašto ljudi čiji je život ispunjen stresom pate od povišenog krvnog pritiska, ubrzanog rada srca i stomačnih problema čak i kada nisu u stresnoj situaciji. Njihov mozak se prilagodio stresnom okruženju umesto da se vrati u stanje homeostaze kada stresa više nema.

Sterling objašnjava kako bi ovakvo razumevanje tela i mozga vodilo ka efikasnijem lečenju psihičkih oboljenja. Kognitivno-bihevijoralna terapija i druge metode lečenja koje ne obuhvataju farmakoterapiju osmišljene da pomognu pacijentu da razvije konstruktivne stavove i ponašanja mogu pozitivno da utiču na ove mehanizme za prilagođavanje.

Da li je u pitanju samo terminologija?

Ipak, model alostaze ne prihvataju svi. Neki stručnjaci tvrde da su svi koncepti koje ovaj teorijski okvir uvodi već obuhvaćeni teorijom homeostaze. Drugi tvrde da je rasprava o alostazi protiv homeostazi puko semantičko pitanje koje ne utiče na zdravlje i medicinu.

Ipak, mnogi stručnjaci se slažu da je neophodno uvesti nove načine razmišljanja u rasprave o zdravlju, posebno kad je u pitanju mentalno zdravlje. Doktor Piter Kinderman, profesor kliničke psihologije na Univerzitetu u Liverpulu tvrdi da trenutni pristup psihičkom zdravlju logične i predvidljive reakcije na teške životne događaje svrstava u patologiju, kao i da bi bilo bolje da se određeni zdravstveni problemi svrstavaju u iskustva, a ne poremećaje.

Problem treba prevazići, a ne olakšati telu da se s njime nosi

Na primer, za vreme pandemije koronavirusa desio se značajan porast u simptomima depresije i anksioznosti kod ljudi širom sveta. Kovid-19 za mnoge ljude predstavlja veoma ozbiljnu, pa čak i smrtonosnu pretnju, a pandemija je takođe umnogome doprinela ekonomskom, političkom i društvenom nemiru.

Reagovanje na ove događaje tugom ili brigom nije „poremećaj neurohemijske slike“, tvrdi Kinderman. „Takva reakcija uopšte nije patološka“. On dodaje da bi drugačiji pristup mogao da pomogne mnogima da prevaziđu svoj problem, umesto da im samo olakša da se s njim nose.

Ovakve teorijske rasprave o zdravlju nisu ni izbliza gotove, već čine samo jedan deo šire rasprave o tome zašto savremeni život dovodi do rekordne zastupljenosti metaboličkih poremećaja i egzistencijalne patnje.

„Model homeostaze ne objašnjava zašto polovina američke populacije pati od dijabetesa ili gojaznosti, ili zbog čega su takozvane 'smrti iz očaja' toliko široko zastupljene“, kaže Sterling. „Smatram da previše zahtevamo od prirodnih mehanizama koji nisu pokvareni, već samo loše iskorišćeni“. On tvrdi da prihvatanje modela alostaze može da nam pomogne da se efikasnije pozabavimo ovim sve zastupljenijim problemima.