Niko ne govori o malariji u Indoneziji, kako sam se izvukla

Malarija mi nije bila ni na kraj pameti, kada sam počela da planiram put u Indoneziju. Pored toliko stvari koje treba da sabiješ u plan desetodnevnog obilaska, ko će još da razmišlja o bolestima. Al', ne lezi vraže. Kad te u tri dana deset osoba pita koje bolesti haraju u Indoneziji, ne možeš da se ne zapitaš i ti.

Šta ću, kud ću - skoknem na sajt Ministarstva spoljnih poslova - kažu, raširena su oboljenja hepatitis A i E. To znači - pijte flaširanu vodu i vodite računa o higijeni, tj. perite ruke i pazite gde jedete i pijete.

Međutim, videh i upozorenje na dengi groznicu i prisustvo malarije u pojedinim delovima. Među njima je i Kalimantan, indonežanski deo Bornea, koji je bio prva tačka na putu.

Džungla, reka, vlaga - pa normalno da će biti krdo komaraca. Još kišna sezona! Kakve sam sreće, vratiću se izrešetana, direktno na Kliniku za infektivne bolesti!

I šta sad? Da li je baš neophodno da idem u džunglu? Uzbudljivo jeste, ali šta ako zaglavim malariju. Šta će mi to, što lepo ne odem na Bali?

Iskakala su iz podsvesti kao otrovne strelice svakojaka pitanja, neočekivano mnogo bolje opcije od odlaska u divljinu - al' nisam se dala!

Šta kaže Gugl, a šta lekari 

Odlučila sam da rizikujem, ali i da učinim sve što je u mojoj moći da mi malarija ne bude glavni suvenir po povratku iz Indonezije.

I gle, Gugl kaže: dug rukav, duge čarape, sredstvo protiv komaraca sa DEET komponentom. I obavezno antimalarik!

Ali koji, kada su njihovi komarci otporni na najpoznatiji lek? Imao je Gugl odgovor i na to, ali sam ipak ozbiljnije pristupila problemu i odgovor potražila u Batutu.

Kažu, kupite taj i taj lek ako ga uopšte nađete u Srbiji, može da ga nabavi eventualno jedna apoteka, probajte.

- Ok, ali šta ako ga ne nađem?

Sleže doktorka ramenima uz blagi osmeh:

- Samo fizička zaštita. Gledajte kako se oni štite. Pokrijte telo garderobom i biće dovoljno. Nije Indonezija neka zabit, znate, ljudi tamo normalno funkcionišu, pa i turisti.

Ok, malo su me umirili. Al' odoh ja da ipak kupim te tabletice, šta me košta. Ustvari - košta. Oko 8, 9 hiljada, ako se ne varam. Kupih, nek ide život.

Potapanje u losion i iskolačene oči lokalaca 

I odoh ja tamo. Poletela, sletela, pa pravac džungla.

Odmah po dolasku obavih to što se mora - pozdravljanje sa domaćinima, fotka-dve na aerodromu, pa brže bolje se uhvatih za ranac. Krenuh da se tamo, ni pet - ni šest, pred svima mackam, tačnije potapam u losion.

Snimili su to lokalci, pa su me i pohvalili: "Ooo, ti si opremljena za džunglu!"

"Nego šta sam", rekoh uz klinački kez. "Ponela i antimalarik". E, tu nastade blagi jaz.

Moje "da" na njihovo "stvarno?" pokupilo je pomalo iskolačene oči, mnogo čuđenja i zakasneli osmeh - da se gošća iz Evrope ne oseti nelagodno.

"Ako se tako osećaš bolje, odlično. Ali znaj, nema brige, ti ćeš ovde biti samo dva dana. Uostalom, nije ovde malarija toliko prisutna", reče mi jedan od vodiča.

Ispričali su mi da se u tim delovima Indonezije, koji su bili na mojoj ruti, ne govori mnogo o malariji. Nije da je nema, ali nije nešto što je učestalo, čega se stanovnici plaše.

Golo rame i opijum od citrusa 

Prijalo mi je to da čujem. Zato sam, na posletku, u ovu avanturu zakoračala opuštenije nego što sam to mogla da zamislim.

Malo jakna, malo golo rame, malo čarape, malo bosi prsti. Ko da unapred briga brige koje, uverili su me, ipak nisu tako velike.

Dva dana i noć provela sam na reci. U džungli. Izvukla sam se bez ijednog uboda.

Nit sam osetila peckanje, nit sam čula zujanje, niti su mi komarci naletali na beonjače, nit su uletali u uši i nos kako sam se pribojavala.

Ekipa na brodu nam je za spavanje namestila dušeke sa mrežicom, a palubom se širio nenametljiv miris citrusa kojim su ova đavolja stvorenja držali podalje od nas.

Videsmo doduše narednog jutra roj insekata utopljen u lavabou. Da li je među njima bilo komaraca, ne znam. Ali sa njima se utopila i nelagodnost zbog malarije koja se na početku puta držala visoko "iznad vode".

Zašto se ćuti

Sada mi je jasno zašto ni od jednog iskusnog putnika nisam čula ništa o malariji u pojedinim delovima Indonezije, dok sam se pripremala za put.

Činjenica da je neko područje malarijsko, ne znači automatski da ćete se iz njega vratiti direktno na Infektivnu kliniku, kako sam ja u jednom trenutku pomislila.

Čak i naši ljudi koji žive tamo kažu: "Zavlačili smo se u svaki kutak ove zemlje i niotkda se nismo vratili sa malarijom."

Posle ovog iskustva, i ja komotno mogu reći da za odlazak u malarijsko područje nije potrebna ništa veća hrabrost nego za odlazak na Zemunski kej, gde u letnjim mesecima ni otrov ne može da te odbrani od jata letećih krokodila.

Lekove sam popila do kraja, predostrožnosti radi. I potrošenih para.

Mislim da nisam pogrešila što sam ih kupila. Prevencija i odgovornost prema sebi nije na odmet, zar ne?

Ono što je sigurno - mnogo bih pogrešila da sam zbog te strašne reči "malarija" i zaziranja od nepoznatog, propustila biser na ovom putovanju, koje se, na mom spisku čekiranih destinacija, popelo u sam vrh.