"Камен и сенка" Бурхана Сонмеза – мистична прича о љубави, судбини и историји

Са заводљивом мистиком Истока, талозима векова, дубоких осећања, великих истина, мудрости, заборављеног достојанства, љубави без ограниченог трајања, с неуништивим емоцијама и када се нежно воли и када се окрутно свети...

Свет османске и савремене Турске, блиставе метрополе која се огледа у црном огледалу величанственог Босфора и далеке унутрашњости, чаршије, прастаре равнице и мочваре историје, прах пепела, Блиски исток и Европа, богати и сиромашни, хришћани, сунити, алавити, Турци, Kурди, Јермени...

Безимени учесници историје, уџбенички ликови овде добијају имена

Њихови литерарни животи у вештим су рукама великог писца.

Бурхан Сонмез има оно што се углавном рођењем добија, несвакидашњи дар приповедања, такође све што се стиче образовањем, ширину знања, изузетан стил, умеће да опише и стилски уобличи, осмисли метафоре које достижу врх и увек на време стају на правој међи која је небројене писце заувек однела у патетику.

Животни пртљаг Сонмезових јунака је тежак.

У њему је увек бар каменчић судбине, традиције, дуго наслеђиваних и наметаних правила, траг крви, пут борбе посут сузама и надом.

Све се улива у причу главног јунака, мајстора Авда. Он их прикупља, налази када су изгубљене, оживљава када још у њима има даха, уједињује, чини вечним. И све то живећи близу истанбулског гробља где почива његова једина љубав Елиф.

Kрајем тридесетих година прошлог века у Месопотамијској равници дечак мршавог лица певао је на улици у Мардину, а његов глас с “духом светог анђела“; био је звонкији од чекића казанџија.

Био је то Авдо

Приметио га је путујући фрулаш, открио да је сироче и упознао га са Жосефом, каменоресцем. Одредио је његов живот. Ту стиче кров над главом и занат.

Авдо даје заклетву да ће и ако направи кућу бити крај гробља. „Kао што ни градитељи кућа не праве гробље, иначе ће их стићи клетва“, објаснио је мајстор Жозеф.

Kад је постао мајстор Авдо, заљубљује се у Елиф, девојку обећану другом.

Покушај заједничког бекства је осуђен на пропаст, а Авдо у источњачкој трилер причи постаје убица, робијаш, спаситељ, уметник, вечни житељ дервишког манастира на истанбулском гробљу где је сахрањена његова љубав, Елиф.

Елифина сестра Перихан Султанија посебан је лик романа. Пева арабеске у клубу Париз, али, гле чуда, назив клуба је по имену села из којег потичу јунаци.

“Живот Перихан Султаније је личио на песме с плоча које су је прославиле и у којима је певала о чежњи за срећом и оплакивала тужну судбину. У њеним песмама је срећа била кратка, несрећа дуга, а туга бескрајна.“

Kао да описује судбину свих јунака, мада они живе на различите начине. Њен супруг Сејрани је криминалац, али то није препрепрека да буде њена чежња и љубав.

Она му говори: „Ти си снажан, издржљив, ако стиснеш камен, изаћи ће вода. А ја? Ја сам без тебе нико, ако неколико дана не свратиш у клуб, ако ти не видим лице између столова, мислим да ће смак света. Не другима, већ да се ближи смак само мог света. Сви ће преживети, светла ће сијати, биће смеха, само ће мој свет да се смрачи и нестане.“

Kроз читав роман провлачи се дервишко веровање мелвелијског реда

„Постојање је круг, а круг се окреће око центра. Истина је и у кругу и у центру, односно она је и у мноштву и у једном. Човек се полако кружећи приближава творцу и постаје с њим једно. Спајају се центар и круг.“

Спајају се на свој начин Авдо и Елиф, Перихан Султанија и њена ћерка Рејхан коју Авдо скрива од полиције јер је као студенткиња учествовала у протестима. Постаје његова ћерка. Следи њихов узбудљив заједнички живот.

Проза високе вредности, толико снажна да доноси победу љубави, нежности, достојанства, чак и у бруталним околностима

Зато за крај чувам лик с почетка. Човека који је одвео малог Авда каменоресцу Жозефу. Он је човек са седам имена.

Право није знао, јер је изгубио памћење у борби са Kурдима. Преузимао је имена из различитих религија како би му то вратило памћење.

Рупу у његовом памћењу Авдо је претворио у рупу у камену на споменику који му је направио.

Историја ратова, војног удара, мржњи, сукоба, неразумевања, тешко стеченог сагласја има само један сигурни амалгам – љубав.

Проза високог квалитета.

Вредна хвале струке и уживања читалаца.