Прегоревање не почиње умором: како препознати burnout пре него што остави последице

Сагоревање на послу погађа све већи број запослених у Европи, а према истраживањима, чак две трећине људи наводи да је искусило неки облик такозваног burnout-а. Иако Србија, према подацима, спада међу земље у којима грађани релативно добро оцењују своје ментално здравље, стручњаци упозоравају да то не значи да је проблем занемарљив.

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, др Мирјана Ђорђевић, психијатар Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“ истакла је да су финансијске бриге и стрес на послу данас међу најчешћим изворима психолошког притиска.

„Кључни проблем у свим тим ситуацијама је неизвесност. Управо ту психолошка подршка може много да значи – да се фокусирамо на оно што је у нашој моћи и да повратимо осећај предвидљивости, јер нам он даје сигурност“, наглашава др Ђорђевић.

Она додаје да су резултати истраживања који показују да грађани Србије своје ментално здравље често оцењују бољим од европског просека занимљиви и охрабрујући. Разлог за то, сматра, лежи и у културолошким обрасцима.

„Код нас постоје традиционалне стратегије превазилажења проблема – заједништво, дружења, тај осећај припадности. Та неформална ћаскања, одласци на кафу и разговори су драгоцени и имају заштитну улогу“, каже Ђорђевић.

Деконцентрисаност и проблеми са сном весници прегоревања

Ипак, прегоревање се често развија неприметно. Први симптоми, како објашњава, ретко се одмах препознају као психолошки проблем.

„Људи најчешће прво осете деконцентрисаност и проблеме са спавањем. Онда то припишу промени времена или спољним околностима, јер нам је тешко да кажемо – ово је мој психолошки проблем“, наводи др Ђорђевић.

Како процес одмиче, јавља се губитак задовољства у активностима које су некада пријале, повећана раздражљивост и анксиозност. Посебно је чест, каже, образац преузимања превише одговорности.

„Људи често говоре: 'Ништа не смем да препустим другима, јер ако ја то не урадим, неће бити добро.' Та немогућност да се ослонимо на друге и стална унутрашња напетост воде ка хроничном умору“, упозорава гошћа Јутарњег програма.

Тај умор, ако се игнорише, може прерасти у озбиљан здравствени проблем – анксиозни поремећаји или депресија. У пракси се, међутим, помоћ често тражи тек када се појаве физички симптоми.

„Код нас људи реагују тек када се јави неки телесни проблем. Тек после више прегледа схвате да је у основи заправо изгарање и дуготрајни психички замор“, објашњава др Ђорђевић.

Зато је, како истиче, изузетно важно правити јасну структуру времена и увести одмор и разоноду као неопходан део дана, без осећаја кривице.

„Код нас се каже 'не радим ништа', а заправо радим – одмарам се. Тај одмор ми враћа енергију која ми је потребна да бих касније био продуктиван“, каже психијатар.

Проблем је, додаје, што и одмор све чешће подређујемо продуктивности – носимо лаптоп на путовања, читамо стручну литературу и на одмору – тада када би требало да се искључимо.

„Савремено друштво намеће стални императив продуктивности и осећај да никада нисмо довољни. А нама је потребно да станемо, да удахнемо и да себи дамо простор без циља“, наглашава др Ђорђевић.

За све који препознају симптоме прегоревања или осећају потребу да разговарају са стручњаком, она саветује да се на време јаве за помоћ.

„Чак и ако симптоми нису изражени, разговор са стручним лицем може бити драгоцен. Помоћ је доступна и важно је да знамо да у томе нисмо сами“, поручује др Мирјана Ђорђевић.