Природни процеси или људска грешка: геолози о клизиштима, земљотресима и ризицима градње

Драматични снимци из Италије, на којима се види расцеп тла дугачак готово четири километра и куће на самој ивици провалије, обишли су свет. Огромно клизиште у Нишеми на Сицилији активирало се после удара циклона „Хари“, а велики број становника је расељен. Истовремено, у Србији се готово свакодневно бележе слаби земљотреси, што код дела јавности отвара питање – да ли постоји разлог за страх.

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, професор Рударско-геолошког факултета у Београду, стручњак за вулкане проф. др Драган Миловановић, и инжењер геологије Милош Марјановић, специјалиста за клизишта, објаснили су да је у случају Италије кључан спој природних услова и људског фактора.

„Циклон јесте био непосредни окидач ове појаве, али клизиште је постојало и раније. Имало је своју предисторију, не само ону коју ми пратимо, већ и геолошку, на много дужој временској скали“, истакао је Марјановић. Како каже, обилне падавине биле су „кап која је прелила чашу“, али је терен и пре тога био нестабилан.

Увек је ризик градити на нестабилном терену 

Професор Миловановић указује да пукотине, кратери и расцепи тла могу бити повезани и са сеизмичком или вулканском активношћу, али да у овом случају доминира проблем клизишта. „То се дешава на стенама које су већ предиспониране и нестабилне. Други проблем је човек“, наглашава професор. Он подсећа да се често гради на теренима за које је унапред познато да су подложни клизању. „Зна се како и где треба градити. Када се та правила не поштују, последице су неминовне“, додаје професор Миловановић и позива све да се суздрже од сензационализма.

Професор наглашава да на том терену није смело да се гради толико, тако густо и са толиким оптерећењем, као и да се питају геолози о ризицима: „То су простори који су предиспонирани, где су нестабилна тла. То су младе стене, чим се мало напију водице, а ту је и Етна и одмах буде проблема“.

Говорећи о геолошком саставу тла у погођеном делу Сицилије, Милош Марјановић наводи да је реч о наизменичној смени прашинасто-песковитих материјала и глина. „Глине представљају клизну раван – практично цео горњи блок ‘путује’ по њима. Када се све то засити водом, добијате комбинацију за катастрофу“, објашњава Марјановић.

Честа подрхтавања тла у Србији и клизишта

Слични услови постоје и у Србији. Клизишта су најчешћа на ободима миоценских басена, који се простиру у више делова земље.

„Где год имате младе геолошке формације, ту имате и нестабилност. Зато клизишта нису изузетак, већ правило на таквим теренима“, каже професор Миловановић, подсећајући на примере у Београду (Звездара, Карабурма), Грделичкој клисури и дуж саобраћајница.

Он истиче да слаби земљотреси, какви се често региструју у Србији, сами по себи обично не изазивају велике проблеме. „Тамо где је стена чврста и где нема воде, све се заврши на кратком подрхтавању. Али где је равнотежа већ нарушена – водом или људском интервенцијом – земљотрес може бити додатни окидач“, упозорава професор.

Милош Марјановић подсећа да у Србији постоји и карта хазарда од клизишта, израђена 2018. и 2019. године. „На њој су означене зоне са највећом вероватноћом појаве клизишта, попут делова Западне и Источне Србије. Те карте су јавно доступне и служе како за планирање, тако и за информисање јавности“, наводи он.

Ђавоља Варош, пример да ерозија земљишта може бити креативни креатор 

Један од најпознатијих природних феномена у Србији, Ђавоља Варош одолева ерозији земљишта, земљотресима и разним природним непогодама. Овај локалитет на Радану, са 202 земљане фигуре висине од два до 15 метара, годишње привлачи десетине хиљада туриста. Марјановић је објаснио да његов тим, у оквиру научног пројекта, прати како се ове форме мењају.

„Наш циљ је да утврдимо којом брзином се фигуре формирају и како се мењају, искључиво неинвазивним методама. Већ имамо податке о годишњој брзини ерозије и покушавамо да предвидимо како ће Ђавоља Варош изгледати у будућности, посебно у светлу климатских промена“, истакао је Марјановић.

Професор Миловановић осврнуо се и на такозване Ариљске пирамиде, наглашавајући да је реч о природном, морфолошком облику насталом деловањем ерозије. „Лично сматрам да је то геолошки објекат који само по облику подсећа на пирамиду. Истина је једна, а до ње се долази стрпљивим и темељним истраживањем“, закључио је професор.

Саговорници су се сагласили да је за разумевање и ублажавање последица природних појава кључно поштовање струке, планске документације и закона, али и већа свест о томе да су природа и човек у сталној, осетљивој интеракцији.