Слава може бити смртоносна – певачи живе четири године краће од мање познатих људи

То би могло објаснити зашто су неки певачи, попут Џенис Џоплин, Витни Хјустон и Џимија Хендрикса, умрли тако млади. А такође указује да слава доноси „јединствени психосоцијални стрес“ који доводи до „штетних механизама суочавања“, као што је злоупотреба супстанци, наводе истраживачи.

Истраживачи са Универзитета Витен Хердеке у Немачкој упоредили су ризик од смрти код 648 певача, од којих је половина стекла славу, а половина није.

Сваком познатом уметнику упарен је мање познат колега исте године рођења, пола, националности, етничке припадности, музичког жанра и статуса у бенду. Анализа је показала да је „познатији“ певач, у просеку, умро четири године раније од свог непознатог пандана.

А опасности које прате славу толико су изражене да су упоредиве са здравственим ризицима пушења, кажу истраживачи.

Претходна истраживања већ су показала да познати певачи имају тенденцију да умиру раније него општа популација.

Неки од најпознатијих примера укључују Ејми Вајнхаус, која је преминула са 27 година, и Лијама Пејна из „One Direction“, који је преминуо прошле године у 31. години.

Други који су умрли млади укључују Ијана Кертиса, фронтмена пост-панк бенда „Џој дивижон“, и Принса, који је имао 57 година када је преминуо од случајног предозирања.

До сада није било јасно да ли ризик повећава сама слава, захтеви музичке индустрије или стил живота повезан са тиме што неко постане музичар.

У овој студији, истраживачи су укључили уметнике који су били „активни“ између 1950. и 1990. године како би прикупили довољно података о ризику смртности до краја децембра 2023.

Открили су да су познати певачи у просеку живели до 75. године, док су мање познати живели до 79.

„Могући су различити механизми. Слава може директно повећати ризик од смрти услед хроничне јавне пажње, притиска наступа, губитка приватности и нормализације нездравих начина суочавања као што је употреба супстанци.“, рекла је ауторка студије Јохана Хеп за Дејли мејл.
Према њеним речима, могуће је и да основни фактори, као што су темперамент или тешка искуства у детињству, доприносе већој вероватноћи да неко постане познат и већем ризику од ране смртности, што значи да повезаност можда није чисто узрочна.

„Трећа могућност је да ове ране рањивости повећавају вероватноћу стицања славе, а онда сама слава додатно појачава те ризике“, наводи ауторка.

Налази би могли делимично да објасне зашто многи певачи умиру од алкохола или дрога, или од проблема повезаних са стресом, укључујући срчану слабост. Заправо, бити славан је „толико штетно“ да потире здравствене предности које се иначе повезују са богатством.

Истраживање је такође открило да соло уметници имају већи ризик од смрти него они у бенду – можда зато што се суочавају са више усамљености и стреса, наводи тим.

Аутори истичу да њихова студија, објављена у Journal of Epidemiology and Community Health, указује на потребу за циљаним здравственим интервенцијама за људе под сталном пажњом јавности.

„Добра мера против ових неповољних фактора могла би бити да се редовно направи корак уназад, уђе у познати социјални круг са блиским односима, као што су сусрети са породицом или старим пријатељима и критички преиспита сопствени стил живота“, додала је др Хеп.

Неки познати певачи који су оборили „правило ране смрти“ укључују Луиса Армстронга, који је имао 69 година када је преминуо, Тину Тарнер, која је доживела 83, и Френкија Валија, који је у својим деведесетим и још је жив.