Информисање преко друштвених мрежа – искривљена слика и медијска и дигитална (не)писменост
Врло је лако упасти у замку поверења које имамо у оно што смо прочитали или видели својим очима. Зато није изненађујуће да нема оног ко није макар једном поверовао у нешто што је видео на друштвеним мрежама. А оне, међутим, стварају заблуде којих се тешко ослобађамо без критичког мишљења, медијске и дигиталне писмености.
Резултати истраживања, домаћих и страних, показују да се велики број људи информише на друштвеним мрежама и да верује у веродостојност тамо објављених информација.
Психолог Ана Мирковић из Института за дигиталне комуникације истиче да не би требало да буде тако јер знамо да друштвене мреже пласирају садржај који генеришу појединци који нити имају везе са медијима, нити су обучени да преносе релевантне информације.
„Ово је црвени аларм за медије. Ако смо дошли дотле да људи више верују неким random људима које прате на друштвеним мрежама него професионалним новинарима који би требало да пренесу неку вест, онда би требало све стране да се замисле“, каже Мирковићева.
Утицај друштвених мрежа на перцепцију истине
Врло је лако упасти у замку поверења у прочитано. Зато није изненађујуће да нема оног ко није макар једном поверовао у нешто што је видео на друштвеним мрежама.
„Добро је што можемо врло лако да проверимо вест – можемо да одемо на било који претраживач, видимо који је извор, да ли су неки значајни портали, медији пренели такође ту вест, али то ретко радимо. Ми живимо заправо у једном тренутку који се зове постистина, и то је феномен који показује да су људи склони да као истину перципирају нешто што је близу њиховим вредностима и ставовима и уопште нису ни спремни да проверавају уколико је то компатибилно њиховом мишљењу“, објашњава гошћа Београдске хронике.
Према њеним речима, велики је проблем што људи немају потребу да проверавају ништа ако се генерално слажу, а то поткрепљује и њихову нарцисоидност и егоцентричност, те долази као потврда да је особа била у праву.
Често имамо утисак и да су вести, информације, рекламе које допиру до нас преко друштвених мрежа прилагођене нашим интересовањима па се поставља питање да ли добијамо оно што нас интересује.
„Свака друштвена платформа има циљ да што више и што дуже привуче нашу пажњу. С тим у складу, хватају све податке о нама – које слике смо гледали, чији профил смо посетили, шта смо лајковали, коментарисали, шеровали. Заправо то је највиши ниво ангажовања око неке информације“, навела је Мирковићева и истакла да је суштина друштвене платформе да нам стално пласира садржај који нас занима јер ћемо тако дуже остати на платформи, а онда ће они то уновчити.
Ана Мирковић истиче да људи често мисле да је откривање приватности заправо то кад ставите у коју сте школу ишли или неки врло лични, интиман податак.
Међутим, сваки наш корак на друштвеним платформама се хвата и тај податак служи заправо самој друштвеној мрежи да филтрира онај садржај који ће нас што дуже задржати на тој платформи, поручује психолошкиња.
Информативни балон и заблуде које ствара
Из информативног балона може се изаћи, али морамо то да желимо и да знамо како.
„Ако развијемо свест, почнемо мало логичније да размишљамо и критички посматрамо ствари. Али ми то не радимо. Ми смо затрпани информацијама. Кажу да за четири сата на интернету дневно добијамо око 17.000 информација. И врло ретко смо ми проактивни да се одмакнемо и тражимо нешто да бисмо успоставили неки баланс“, истиче Ана Мирковић, додајући да тако добијамо искривљену слику света.
Мирковићева наводи пример заблуде коју корисници Твитера имају у периодима пред изборе: „Људи који су на Твитеру су убеђени у нешто, али онда дођу избори као reality check. Као што друштвене мреже праве тај балон, тако и традиционални медији праве тај балон, па је питање снаге који је јачи и на крају ми то видимо и по резултатима избора“.
Последице боравка у информативним балонима су бројне – нисмо адекватно информисани, живимо у заблуди, "развијамо уверења која потпуно нису адекватна".
„Нормална одрасла особа мора да има критички угао посматрања ствари. То се зове медијска писменост. Начин на који конзумирамо неку информацију из било ког медија, традиционалног или дигиталног, требало би да заправо буде на више нивоа обрађена информација“, истакла је Мирковићева.
Неопходно је поставити себи питања: Зашто је ова вест дошла мени? Ко ју је мени пласирао? У коју сврху је она произведена? Какву промену понашања или емоција код мене треба да изазове?
Нажалост, наглашава Ана Мирковић, код нас је медијска писменост на ниском нивоу, због чега су људи често жртве разних манипулација.
Коментари