Орке примећене како примењују нову технику лова на беле ајкуле – обрћу их на леђа и једу им сочне јетре

Специјализовано јато орки које лове ајкуле у Калифорнијском заливу снимљено је како вешто напада младе беле ајкуле, за разлику од праксе орки код обала Јужне Африке,преврћући их на леђа да би појеле њихову веома храњиву јетру.

Јато, познато као „Моктезумино јато“, можда користи промене у топлотним условима океана које мењају мрестилишта ајкула, како би ловило младунце које немају искуства да побегну као старије ајкуле.

Ова запажања указују да орке можда много чешће лове велике беле ајкуле него што се раније мислило. Ипак, потребна су обимнија истраживања и више података како би се извели поуздани закључци.

„Верујем да би орке које једу рушљорибе – ајкуле и раже – могле да поједу велику белу ајкулу, ако то желе, било где да је потраже. Понашање је доказ напредне интелигенције орки, стратешког размишљања и софистицираног социјалног учења, јер се технике лова преносе кроз генерације унутар јата“, рекао је морски биолог Ерик Игера Ривас, директор пројекта у организацијама “Conexiones Terramar” и “Pelagic Life”, и главни аутор рада објављеног у часопису Frontiers in Marine Science.

Предатори постају плен

Научници су током рутинског праћења орки посматрали два лова у којима су убијене три беле ајкуле. Забележили су лов у детаље, идентификујући појединачне орке на основу карактеристика њихових леђних пераја.

Током првог лова, у августу 2020, пет орки је гонило младунче беле ајкуле. Потиснули су га ка површини и заједно окренули на леђа. На крају су га одвукли под воду и поново се појавили са ајкулом јетром у устима.

Убрзо затим, на исти начин су уловили и друго младунче. Други лов, коме су присуствовали у августу 2022, имао је сличан ток – пет орки је преврнуло младунче беле ајкуле на леђа и подигло га ка површини. Ајкула је крварила из шкрга, а јетра јој је била видљива. Орке су виђене како је једу.

Превртање ајкуле на леђа изазива стање које се назива тоничка непокретност, јер се на тај начин мења перцепција ајкуле о околини, што доводи до парализе.

„Ово привремено стање чини ајкулу беспомоћном, омогућавајући оркама да изваде њену храњиву јетру, а вероватно и друге органе, пре него што оставе остатак леша“ објаснио је Игера.

Проучавајући повреде ајкула, научници сматрају да су орке можда развиле специјализовану технику за изазивање овог стања, која минимизује ризик да буду уједене. Можда је лакше применити ову технику на мањим (и самим тим млађим) белим ајкулама или су неискусна младунчад лакши плен.

„Ово је први пут да видимо да орке више пута циљано нападају младунце белих ајкула, Одрасле беле ајкуле реагују брзо на орке у потрази за пленом, потпуно напуштајући своје сезонске окупљачке области и не враћајући се месецима. Али ова младунчад можда уопште не препознају орке као претњу. Још увек не знамо да ли је реакција бекства код белих ајкула инстинктивна или се мора научити“, рекао је др Салвадор Јоргенсен са Државног универзитета Калифорније, коаутор рада.

Након идентификације, показало се да је ово јато заправо познато као „Моктезумино јато“, названо по истакнутом члану групе. Ово јато је већ било виђено како лови раже, као и ајкуле китове и бик ајкуле, и можда је из тог искуства развило технике за напад на велике беле ајкуле.

Промене станишта, промене исхране?

Промене у расподели белих ајкула у Пацифику могле су да пруже „Моктезумином јату“ нову прилику. Климатски догађаји попут Ел Ниња изгледа да су изменили мрестилишта белих ајкула и повећали њихово присуство у Калифорнијском заливу, што може значити да су изложеније овом јату, а свака нова генерација младунчади могла би бити рањива сезонска мета.

Ипак, ово су за сада само запажања. Научници планирају да наставе истраживање детаљним проучавањем исхране ове популације орки, што би разјаснило да ли оне редовно лове беле ајкуле или се усредсређују на младунце кад су доступни. То неће бити лако: теренски рад је скуп, а лова орки је тешко предвидети.

„До сада смо уочили да се ово јато храни искључиво хрскавичавим рибама“, рекла је др Франческа Панкалди из Националног политехничког института.

„Може бити и више. Генерисање података о изузетном понашању исхране китова-убица у овом региону омогућиће нам да разумемо где се налазе њихова кључна станишта, како бисмо могли да створимо заштићена подручја и применимо планове управљања ради ублажавања утицаја човека“, закључује Панкалди.