Америчка амбасадорка која је преживела напад Ал Каиде 1998. у Кенији: Од тероризма увек гину невини људи

Сваког дана сам слушао о језивим несрећама, пљачкама и убиствима која се, додуше, ретко догађају у центру града. На крају се човек помири са судбином, па у тржни центар или музеј улазим прилично спокојан, премда са пуном свешћу да се сваког трена може догодити изненадни напад терориста. Но, знатно је већа вероватноћа да ме неко опљачка, мада од мене не би ни имао шта да узме до мене самог, тако да сам се, заправо, највише плашио киднаповања.

Са тим црним мислима стигао сам до места где се некада налазила америчка амбасада. Ту су сада малени Парк мира и Музеј мира са фотографијама и предметима везаним за експлозију бомбе 1998. године. (Улаз у сâм парк се плаћа, а рекоше ми да је то изазвало праву буру у кенијској јавности, пошто морају да плате чак и они који су ту несрећу једва преживели.)

Ал Каида је напунила камион експлозивом који се, уз силовити прасак, закуцао у америчку амбасаду, у којој је страдало дванаест људи. Оближња зграда, препуна студената и професора, од експлозије се потпуно срушила, и ту је било највише жртава.

Пријатељ Кенијац ми је причао да га је веома изненадило са колико су разборитости и професионалности Американци испливали из те катастрофе – једног од првих терористичких напада Ал Каиде који је променио свет. Амбасаду је предводила Пруденс Бушнел (Prudence Bushnell, 1946), која је пре тога била на позицији помоћника заменика државног секретара за афричке послове америчке владе, задужена за цео афрички континент.

Не задивљују ме титуле, али ме импресионира судбина, а мој пријатељ је сматрао да ћу тешко наћи бољи пример озбиљног дипломате и поштене особе од жене која треба да буде узор дипломатама у свету, не само по сналажењу у најтежим ситуацијама већ и по свом демократском дискурсу. Јер Пруденс Бушнел нема длаке на језику. Њено име на енглеском – Prudence – значи разборитост. Толико искрено, јасно и оштро говори о свему, толико критикује своју сопствену владу да је, заправо, најбоље брани, јер нема боље одбране ниједног народа, ниједне државе, ниједног појединца – од истине.

Госпођа Бушнел као мачем сече подједнако и странце и Американце када нису у праву и најбољи је пример шта значи слобода говора и колико јак утицај та слобода може да оствари. Пријатељ ми је рекао да је амбасадорку срео неколико пута, те да зна да је она приступачна жена, која нема проблем да одбије, али ни да прихвати разговор са странцем, нарочито ако јој се приступи љубазно. Док сам био на месту трагедије, силно сам пожелео да је упознам, да чујем њену страну приче и да је пренесем Србији. Њен живот, порука о равноправности полова, о изванредном службовању на корист, пре свега, свом народу али и целом свету, дирљива је прича коју треба знати.

Затим, тероризам, као глобална пошаст од које увек страдају невини, посебна је тема, као и недостатак саосећања који примећујем и у својој земљи, и широм света. Зар је заиста кључно чија је амбасада нападнута – америчка, српска или амбасада државе Тувалу? Настрадали су невини, рањени су невини људи, осакаћени до краја живота и они и њихове породице. Не могу да верујем да људи говоре: „Ако, то су заслужили!“ Нико то није заслужио. Ни убице, ни лопови, ни најгори преваранти. Зна се тачно како се са кривцима поступа, а онда, ту је и виша правда, ту је Бог за оне који верују, ту је цивилизација, све оно што човека чини човеком, а човеком нас пре свега чини емпатија.

Зато ми је било нарочито важно да чујем причу госпође Бушнел, да као Србин искажем саосећање према настрадалима из редова оне исте администрације која је неправедно бомбардовала моју земљу 1999. године, због које сам и сам кратко време био у избеглиштву, али и да поручим сународницима, чак и члановима своје сопствене породице, да никада не смеју да се радују туђој несрећи, макар то била и несрећа наших непријатеља.

Госпођа Бушнел се школовала у Немачкој, Пакистану и Ирану, а у Индији је радила у америчкој амбасади када је убијен Ганди и када се догодила позната несрећа у Бопалу. Африком је почела да се бави усред епидемије сиде и захваљујући њој свет је сазнао о драматичним последицама ХИВ-а, и први пут је у историји нешто предузето поводом ове страшне болести – управо на њену иницијативу. Преко главе је претурила геноцид у Руанди, један од најмонструознијих злочина у историји човечанства, а затим је постала шефица амбасаде на коју ће се сручити тоне експлозива, и то, између осталог, и због тога што се на челу амбасаде налази жена! Сада је у пензији, позната као изванредна професорка лидерства и ауторка књиге Тероризам, издаја и отпорност: Моја прича о бомбардовању америчких амбасада 1998. године (Prudence Bushnell, Terrorism, Betrayal, and Resilience, My Story of the 1998. U.S. Embassy Bombings, Potomac Books, An Imprint of The University of Nebraska Press, Lincoln, 2018).

Уз све то, госпођа Бушнел је пример жене која је живела у доба када су мушкарци с подозрењем гледали на успешне припаднице нежнијег пола. Цео живот се борила против предрасуда и шовинизма, а радила је са неким од најгорих шовиниста и злочинаца, пре свега у Африци, мада није увек било лако изаћи на крај ни са мушкарцима у америчкој администрацији...

„Одрастала сам педесетих година, када је било незамисливо да ћу постати лидер, и то лидер који ће се одлично сналазити у катастрофама. Мој једини узор била је Јованка Орлеанка, која је одважно обукла панталоне и кренула да предводи мушкарце, али ми је било јасно како је завршила“, каже ова добитница многобројних признања и почасног доктората, коју многи сматрају једним од најбољих дипломата Америке после Другог светског рата. О њој је снимљен и филм Некад у априлу. На моје изненађење, врло брзо је пристала да ми потанко исприча незаборавни догађај.

Исте нам сузе теку...

Цела зграда се затресла, шољице за кафу су зазвецкале, а ја сам помислила да ми је дошао судњи час. Испоставило се да није дошао. Још десет месеци смо мој супруг и ја остали на својој радној дужности како бисмо скупа са кенијским и америчким колегама васкрснули све што је чинило нашу амбасаду коју је камион пун експлозива дигао у ваздух и помогли хиљадама Кенијаца чији су животи заувек промењени, трудећи се да међусобно залечимо тешке ране.

Никада нећу заборавити тај 7. август 1998. већ две године сам била на челу Амбасаде САД у Кенији. Када се зачула јака експлозија, била сам на састанку са кенијским министром трговине и његовим тимом. Последња сам се упутила ка прозору његове канцеларије на 22. спрату солитера смештеног одмах поред наше амбасаде, да видим шта се дешава. После неколико корака, жестоки ударни талас друге експлозије свом силином ме је одбацио уназад…

Убијено је 213 људи, рањено близу пет хиљада… У самој амбасади настрадала је половина наших колега. Касније сам сазнала да је један од разлога зашто је Осама бин Ладен напао нашу амбасаду то што је код нас амбасадор жена.

На питање шта можемо да научимо из тако страшног догађаја, бивша амбасадорка истиче: „Мада страшни догађаји утичу на свакога другачије, исте нам сузе теку, а на терористички напад често реагујемо веома слично.“

„Три године после бомбашког напада позвали су ме да разговарам са преживелима у нападу на зграду канцеларија федералне владе ‘Мура’ у Оклахоми. [Терористички напад на Федералну зграду Алфред П. Мура у граду Оклахома, у држави Оклахома, догодио се 19. априла 1995, када је експлодирао камион натоварен са 3.175 килограма експлозива. Трећина зграде је била порушена, а настрадало је 168 људи, укључујући деветнаесторо деце, док је око 800 рањено. То је био најтежи напад домаћих терориста у САД.]

Никада тамо нисам била и нисам знала како ће оно што ћу испричати о нашем суочавању са несрећом они примити. Била сам дубоко изненађена када сам видела колико сличности постоји у нашим реакцијама, осећањима и напорима читаве заједнице да се опорави.”

„Двадесет четири године после страшног догађаја, још увек нисам затворила то мучно поглавље. Последице терористичког напада уткане су у моје биће. Тај догађај је променио живот хиљадама људи, укључујући и мој. Као концентрични кругови када се баци камен у воду, тако се покрећу емоције на сваку годишњицу, али и сваки пут кад се догоди терористички напад и убиство.

Преживети терористички напад – то је посебна трагедија дугог дејства. Били смо потребни једни другима, било нам је потребно узајамно разумевање и подршка. Заједница је била кључна за наш опоравак. Преживелим Американцима је било понуђено да напусте Кенију. Већина то није желела. Док смо, дословно, сами себе ископавали из рушевина како бисмо могли да наставимо са животом, дуго смо причали са нашим кенијским колегама и једни са другима о томе шта се догодило, где се налазимо, шта смо урадили, како смо се осећали. Разговори су нам помогли да схватимо апсурдни акт насиља чије смо били жртве.”

Суочавање са траумама

„Лекције научене из прошлих терористичких напада кључне су за спречавање будућих. Повредило ме је као човека, и згрозило као учесницу у креирању државне политике, што Влада САД и Конгрес нису сматрали да су симултани напади Ал Каиде на амбасаде у Кенији и Танзанији 1998. довољно важни да се сачини било какав извештај о поукама и закључцима из онога што се догодило. Да је то урађено, Осама бин Ладен и Ал Каида би вероватно били спречени да нас нападну 11. септембра 2001. године.

‘Побрини се за своје људе, а све друго ће се побринути само за себе’ – то је најважнији савет који ми је дао мој ментор, а одзвањао ми је у глави дан пошто је бомба бачена на нас. Ја сам то учинила, а то су учинили и други. Нисам могла никоме да одагнам бол, љутњу или тугу, али сам могла да помогнем да се створи атмосфера у којој је залечење могуће. Ту исту стратегију лидерства примењивала сам током своја последња два задатка – као амбасадорка САД у Гватемали, и касније, као деканка Школе лидерства и менаџмента у Институту за иностране послове.

Трауматични догађаји могу да поремете ум. Не треба чекати, најбоље је да се с тиме што пре суочите. Симптомима посттрауматског стресног поремећаја позабавила сам се тек осам година после страшног догађаја. Сматрам да ми је помогла соматска терапија, а посебно ЕМДР терапија [десензибилизација и реелаборација, односно терапија репроцесирања уз помоћ брзих покрета очних јабучица]. Терористички чин ми је отео осећај спокоја. И данас се бавим тзв. пуном свесношћу и медитацијом како бих тај осећај повратила.”

„Убијање непознатих људи како би се остварио лични или политички циљ је зло. Као глобална заједница дужни смо да то учинимо неприхватљивим. Дотад, потребна нам је нада. За жене лидере и даље важе двоструки стандарди. Упркос томе, потребно је да у свету буде активно више жена. Ми смо нада, импулс позитивних промена. Пре него што смо дигнути у ваздух, речено ми је да престанем да досађујем са безбедносном рањивошћу амбасаде. Да су вашингтонска инострана политика и обавештајна заједница озбиљно схватили нашу забринутост, проверили обавештајне податке, 7. август 1998. био би само још један диван петак у Најробију.“

Упомоћ, упомоћ... а онда само тишина

У меморијалном парку на једном маленом сивом блоку стоји плакета са натписом: „Ум, тело и дух – скулптура направљена од остатака америчке амбасаде“. Поред се налази метални троугласти високи кавез препун комада разорене зграде. У музеју – лица и приче појединих жртава. У невољи су ненадано обични људи постали хероји – стражар који је одбио да отвори капију или радник амбасаде Џорџ Мимба који је извлачио рањене, иако је и сам био повређен, а о чему није ни реч изустио касније на суђењу терористима, што је истакла и амбасадорка Бушнел…

Нарочито ме је потресло сведочење Џорџа Мимбе за Би-Би-Си: „Људи који су ми били као породица, са којима сам разговарао пре неколико минута, пре неколико секунди… Сада су мртви. Питам се: зашто онда ја живим? Отворио сам очи и видео преко пута улице гомилу беживотних тела. Мислио сам да су сви умрли. Зашто сам ја преживео? … Затворио сам очи и кренуо ка излазу из зграде. Али нешто ме је нагнало да отворим очи. Чујем плач из рушевина. Враћам се у зграду: желим да им помогнем. Попео сам се на први спрат. Тамно је, гушим се, много је дима. Не могу да отворим очи, па пузим на коленима како бих осетио ако нагазим на живог човека. Питам: има ли кога овде? Чујете ли ме? Неко ме дозива: ‘Џорџ, Џорџ, помози ми!’ Кренуо сам ка том гласу, осетио покрете пода мном, нисам желео да знам ко је то, само сам ту особу повукао напоље и видео да сам извукао мушкарца. Али, мене је дозивао женски глас. Када сам се вратио, била је потпуна тишина…”

„Док слушам како су рањени излазили из гомиле рушевина, како су најближи сазнавали да су остали без деце, родитеља, супружника, њихов бол на тренутак постаје и мој.”

Иза фонтане је споменик са именима погинулих и поруком коју сам добро упамтио: „Нека невине жртве буду свесне наше одлучности да створимо свет у којем ће бити могуће да човек живи поред свог брата у миру.“