Шта каже наука, зашто толико једемо у биоскопу

Како се испоставило, много је психолошких ефеката у игри када уђете у биоскопску салу, и они откривају много о интеракцији између хране и нашег окружења, пише Тајм.

Угаси светло

Постоје добри разлози зашто луксузни ресторани скоро уједначено користе пригушено осветљење, и логично је да нас та тама, која се понавља и у биоскопима, подстиче да једемо више. „Када смањимо осветљење, опуштенији смо, што обично повећава опште задовољство и укупни доживљај“, каже Сара Лефевр, ванредни професор маркетинга на Државном универзитету Мареј. „Вероватно ћемо конзумирати мало више јер А, не обраћамо пажњу, и Б, није нас брига.“

Пригушено светло нас не само подстиче да једемо више – оно такође утиче на оно што ћемо одабрати да једемо. Утврђено је да слабо осветљење у ресторанима тера људе да снизе критеријум здраве исхране и салату замене помфритом или не успеју да одоле десерту.

У биоскопу, где смо такође ометени причом која се одвија пред нама, овај недостатак пажње је још израженији, што би могло да објасни зашто се поједе толико кокица.

Светлост чак утиче на укус хране или за којим укусима ћемо највероватније посегнути. Професорка Лефевр је проучавала оно што она назива „чулном компензацијом“, или идеју да лишавање једног чула може појачати друго.

У студији из 2022. открила је да у мрачној просторији храна са само једном димензијом укуса, попут слатког или сланог (као што су кокице), заправо има бољи укус него на светлу. Међутим, додајте други елемент укуса (као што су чоколадне бомбонице М&М сипане у кокице) и разлика између светлог и тамног ће нестати.

Чуло укуса такође може да буде под утицајем недостатка светлости. „Ми једемо очима“, напомиње проф. Лефевр. Визуелно стимулишући тањир разноврсне хране можда нас неће задовољити на исти начин само кроз укус и текстуру.

У игри су и други фактори из окружења, као што је расхлађена биоскопска сала. Када нам је хладно једемо више, каже Лефеврова, посебно када почнемо да дрхтимо. Дрхтање троши драгоцене залихе енергије, додаје, што доводи до тога да мозак шаље сигнале у потрази за више калорија.

Важно је и шта је на екрану

Биоскопске сале су можда униформисане, али сами филмови то сигурно нису и те варијација могу да утичу на апетит гледалаца.

Оно што раде филмски ликови – посебно када једу – ствара обрасце у начину на који публика једе, каже Вивијен Шуо Џоу, ванредна професорка комуникологије на Универзитету у Хонгконгу. Гледање филмова је „врста интеракције“, напомиње професорка. Често се публика, када ликови на екрану једу, такође увлачи у радњу. Али постоји кључно упозорење: „Овај ефекат се примећује само међу људима који се идентификују са филмским ликовима“, каже Џоу.

Гледање филма је емоционално искуство које захтева одређени ниво улагања, спремности да се пренесе у причу. Једење је понашање повезано са циљем, каже Џуо, и када нам је стало до неког карактера, подсвесно усвајамо његове циљеве као своје.

Постоје биоскопи–ресторани који много буквалније користе ову индуковану жудњу тако што нуде посебне ставке на јеловнику или попусте који су тематски усклађени са специфичном храном приказаном у филму.

А онда, наравно, ту је и слаткиш. Према професорки Џоу, у сваком филму постоји један део у коме ће публика највероватније пре посегнути за шаком чоколадних бомбона преко шаке кокица.

У студији из 2017. у којој су слатке и слане грицкалице биле изостављене током сцена у којима људи једу, гледаоци су више посезали за слаткишима пред крај. „Открили смо да када људи гледају сцене у којој се завршава јело, они чешће бирају чоколадне бомбоне“, каже професорка.