Продорни гени, ново оружје масовног уништења?

На јучерашњој научној дискусији у Вашингтону разговарало се о ризицима нове генетске технологије - продорних гена. Они омогућавају научницима да, у основи, „киднапују“ природни еволутивни процес и прошире нове гене кроз популацију изузетном брзином.

Док је таква технологија развијана у мирнодопске сврхе, као што је истребљивање комараца који носе маларију, она се, као што је то безброј пута био случај у прошлости, може искористити и за велико зло.

Продорни гени постоје у природи дуго времена. Уобичајено, организам има 50 одсто шанси наслеђивања било којег гена од својих родитеља.

Међутим, неки гени могу да повећају своју шансу наслеђивања, а један од начина јесте поседовање механизма који им омогућава да направе неколико сопствених копија унутар родитељског генома.

Деценијама нико није знао како да реплицира овај природни феномен. Онда је 2003. године Остин Барт, професор еволутивне генетике на Краљевском колеџу у Лондону, предложио је метод који је подразумевао прецизну замену обичног гена са продорним, све заједно са његовим механизмом копирања.

У то време није постојао начин да се то изведе. У ствари, није постојало довољно прецизно оруђе.

Међутим, 2012. године амерички истраживачи развили су високо прецизно оруђе за мењање гена CRISPR-Cas9, којим су отворене невероватне могућности у генетском инжењерингу.

До краја 2014. године, истраживачи на Харварду искористили су оруђе да развију продорни ген у квасцу са 99 одсто шансе наслеђивања. У марту, група научника са Универзитета у Калифорнији успела је да добије продорне гене у винским мушицама који су наслеђивани у 97 одсто случајева. Посебно је важно истаћи да су мушице далеко сложенији организам од квасца.

Генетска модификација укључује замену једног гена другим, да се, на пример, омогући комарцима да постану отпорни на протозое које носе маларију.

Уобичајено, комарац са таквим геном не би увек преносио отпорност на следећу генерацију, али са прецизним програмирањем би у теорији могао да пренесе отпорност на паразите на све своје потомке и потпуно искорени ген који не даје отпорност. Тиме би у свим следећим генерацијама била осигурана отпорност.

Али гени могу да буду коришћени и у изради застрашујућег биолошког оружја. Терористи не би морали да произведу огромне количине смртоносног вируса, већ би уместо тога могли да развију, примера ради, комарце са геном за производњу токсина и осигурају њихов опстанак са продорним генима, чиме би, у теорији, сви комарци после неког времена постали смртоносни.

Због тога се воде озбиљни разговори око строге регулације, а састанак у Вашингтону између научне заједнице и представника безбедносних служби сазван је са тим циљем. Одељење УН задужено за биолошка оружја је већ више пута извештавано о свим безбедносним претњама.

Разматра се и увођење мораторијума на федерално финансирање генетског истраживање, сличну оној коју је америчка влада увела на истраживања модификовања вируса.

Међутим, Амеш Адаља, стучњак за биобезбедност са Универзитета у Питсбургу, веома је скептичан што се тиче евентуалне забране.

„Уколико терористичка група ради на овако нечему, регулације и забране неће направити разлику“, истиче Адаља.

Остин Барт, са друге стране, рекао је за Кварц да претња од продорних гена тренутно није велика. Продорни гени за које се досад видело да функционишу трају једну генерацију. После неколико репродуктивних циклуса, природне мутације их најчешће потпуно потисну.

Научници на Харварду ипак не желе да ризикују, па су развили два механизма заштите. Први, у њиховом експерименту са квасцем, неки од продорних гена убачени су у директно у ДНК, док се други налазе у одвојеним ланцима у ћелијама квасца. Тим путем, уколико се некако деси да квасац заврши у дивљини, све његове компоненте неће бити наслеђене у следећој генерације, чиме ће бити успорено и онемогућено репродуковање гена.

Осим тога, развили су и други продорни ген - молекуларни брисач, који поништава 99 одсто генетских промена које су потомци наследили.