Верност

Даница - Дана - Ивановић, дипл. архитекта, трошила је већ осму годину у једном архитектонском бироу и повремено подвлачила и неке имагинарне црте. Да види где је. У тим размишљањима, често се саплитала о Шефа. Тако су га сви звали. Драгиша Милутиновић, власник жутих чекињастих бркова, који су крили горње избачене зубе и раздељак међу њима, постављен је на то место пре три године. Свашта се причало о њему, али Дана на то није обраћала пажњу. Ту је због клијената, а не због Шефа. Драгиши је било мило када су га у почетку сви звали „Шефе", а онда је тако и остало. Његова елегантна одела са мало дужим ногавицама, које су падале до саме земље, створила су код њега мали рефлексни тик. Стално је са два прста морао да диже те панталоне, да их не би згазио. Његова преданост послу била је заразна. Приватни живот као да није ни имао. На посао је долазио први, а одлазио последњи, ваљда кући. Ако је кућу уопште имао. Шефова канцеларија је била прва у ходнику. Кроз вечито отворена врата је пратио ко када долази, да ли се неко можда шета и да ли неко овде нешто ради. Педантерија је била његово друго име. Писаћи сто за којим је седео био је, за Данин укус, чак претрпан потребним и непотребним стварима. Урамљена фотографија Рите Хејворт, дупке пуна округла кутија за оловке, два иста мала стона сата различитих боја, колекција „Бураго" аутомобилчића, пинк оловка која је на врху имала перје у истој боји и која би више приличила некој девојчици у основној школи. Рубикова коцка којој је недостајала једна црвена плочица, затим две кинеске кугле „за живце", стикери, маркери, организер марке Филофеx, блок коцка са папирима. Свако јутро је гланцао аутомобилчиће и ређао их у длаку на исто место. Како је отперећен!, често је шапатом коментарисала њена колегиница Маја. Сто посто је педер. Причао је у пола гласа, а када је требало да саопшти нешто важно, изгледало је као да је претходно спремао мали говор. Није подносио боловања, извињења, немар, неред, нерад. Причало се да још увек живи са мајком, која носи прстење на сваком прсту. На обе руке! И то по неколико! Причало се да је имао фаталну љубав која га је уништила и да своју патњу крије тако што не дозвољава себи да има и један минут слободан.

Ипак, Шеф је можда и имао душу, када је Дани дао седам нерадних дана, да сахрани оца, да одтугује и да се врати на посао као да ништа није било.

У седам и петнаест зазвонио је телефон.

Дана се по ко зна који пут тргла у цветној фотељи. Укочена од неадекватне позе за спавање, са утрнулом ногом и згужваним образом, погледом је тражила телефон. Упорно јој је звонио право у леђа. Напипала га је у углу фотеље.

- Да?

- Данице, ти си? - упитао је мушки глас.

- Да?

- Је л' спаваш? - као да му је било непријатно.

- Мало.

- Никола је.

- Никола! - узвикнула је сад већ пробуђена - Кад си се вратио? У ствари, одакле зовеш?

- Ту сам.

Пресекло је нешто посред утробе.

- Колико остајеш? - трудила се да не звучи превише узбуђено.

- Не знам. Можда останем. Кад ћемо да се видимо?

Анализирала је и тумачила сваку његову реч. Шта је рекао, којим тоном, шта ли то заправо значи, да ли има нешто између редова... Уносио је лагани немир у цело њено биће.

Никола је био део њене младости. Онда се изгубио, као - сваки на свој начин - и сви њени мушкарци, а прошле године поново појавио. Исто тако је тада позвао, као да су се јуче чули, и звао на кафу. Оженио се одавно, брзо се и развео, а отпутовао '92. Прво у Атину. Онда се сместио у Ванкуверу. Његов кум Крле је тамо имао тетку, а тетка стан, па су се ту смењивали сви Крлетови другови. Никола је остао. Као осредњи студент машинства, али ипак са дипломом, снашао се. То је све што је Дана знала. Није јој било најбитније да сазна шта, заправо, Никола ради, већ колико остаје.

- Кад хоћеш? - Дана као да је хтела да се то деси што пре. Тату је сахранила пре неколико сати и хтела је да мисли на неког другог. На неког кога не виђа сваког дана, неког ко неће ништа захтевати, неког с ким ће јој бити лепо, неког ко ће унети неку свежину у њене мисли. И шта се то све зове „лепо". Никола је био њена емотивна сензација. Сензација за њена чула.

- За сат времена? - упита Никола.

- Важи.

- Код тебе или код мене?

- Код тебе.

Последњи пут је била код њега пре двадесет година. Упркос толикој временској дистанци, новоизграђеним блоковима зграда, тржним центрима и потпуној промени читавих улица, она је и данас непогрешиво знала где је његова кућа. Око ње се деценијама ништа није мењало.

Одједном, као да се тог дана ништа није десило. Њене мисли су путовале на сусрет са Николом.

У седмом покушају окретања Владиног броја, одустала је. Није доступан читаво поподне, па је одлучила да га више не зове. Од Таре је добила поруку да ће спавати код Лене, да је Лаки са њом, да не брине и на крају, као и увек када је одлуке доносила сама, без тражења дозволе једно, једно Волим те, мама.

Кад се последњи пут видела са Николом? Пре два месеца. Дошао је на две недеље, да среди документа после мајчине смрти, да види шта се ради, да се отрује од алкохола, да блеји. Сваки пут када би се видели, она је имала дамаре у целом телу. Обесила би му руке око врата спонтано, од некакве чежње, од незаборављеног осећаја некадашње блискости, од неизговорених речи које није могла да склопи у реченицу, од даљине и протеклог времена. Није знала ни шта би му рекла. Зато је увек изговарала ону отрцану реченицу: Па где си, бре, ти? Супер што си дошао. Никоме није говорила да се налази са њим. За Владу и Тару, она је одлазила код другарице из школе коју је случајно срела на улици, на дечији рођендан своје колегинице, на састанак који је Шеф напрасно организовао...

Бојала се да ће се открити, да ће поцрвенети, да неће моћи да сакрије те дамаре које није могла да дефинише. Није она имала шта да крије, јер са Николом је само дуго, дуго причала. Осим тог загрљаја на почетку, нису имали шансу да се додирну. Ни случајно. Као да је намерно седала дијагонално од њега, правила некакву имагинарну дистанцу, како ничим не би одала потребу за њим. Када би увече легла у кревет, волела је да жмури, да се прави да спава, док јој је пред очима у ствари био Никола. Овакав, какав је сад. И даље је имао реп на потиљку, али је он сада био минијатуран, тек реда ради. Праменови косе који нису стали у реп, голицали би је сваки пут у том поздравном загрљају. Брада му је постала некако четвртаста, као да је порасла. Као да је он порастао, или се она смањила.

Сада, док је одлазила у купатило, питала се како је могуће да је данас за све друге људе тупа, а за Николу није. Када се пунила уз буку као са Нијагариних водопада. Бар петнаест минута лежања у топлој води уз мирис лаванде, помоћи ће јој да се привидно опусти. Највише је волела сам улазак у воду, топлу, мирисну са много пене. Доживљавала је оргазмичко задовољство у једној секунди док је спуштала своје уморно тело у каду. Наслонила је главу и затворила очи. Нека се деси нешто.

Бела кошуља и фармерке. То је била њена омиљена комбинација коју је Влада презирао. Говорио би да је безлична и инфантилна и да се тако облачила у гимназији, да је то одраз недостатка идеје. Све да је то и било тачно, толико грубости око тако безначајне ствари јој је сваки пут терало нервозу у главу. Као да јој је у ствари говорио шта мисли о њој. Као да је хтео још несто да јој поручи. Овога пута га није било да јој саспе још покоју потенцијалну увреду.

Киша је почела да пада још док је Дана спавала у цветној фотељи. Када је изашла пред кућу и погледала у небо, помислила је како је тата тамо негде горе и како вероватно врти главом у свом негодовању због њених мисли. Имала је малу трему. Шта је значило оно Николино Код тебе или код мене? Нису се састајали у тако приватној атмосфери. И зашто је тако беспоговорно пристала? На великом кестену одмах поред капије, који је летос правио диван хлад, није више било ниједног листа. Голе гране су се чврсто држале и пркосиле киши и ветру. Оне најситније се летос нису ни виделе од густог лишћа. Сада су откривене, дочекале су и оне своје доба да могу да се шепуре и показују у својој младости. Кад би и она могла повремено да се сакрије на неко време.

Ушла је у ауто. Топлота јој је ударила у образе, а хладноћа у прсте. Грижа савести се полако увлачила у унутрашњост аутомобила и као дух се сместила одмах поред ње. Испред Николине куће је било мало, а иза ње велико двориште. Када му је, пре годину дана, умрла мајка и када јој се због тога први пут јавио, није ни сањала да ће толико да јој се увуче чак и у снове. Сањала га је често. Снови су били толико интензивни да се повремено будила уверена првих неколико минута да је сан био јава. Ти први минути буђења били су најлепши. То веровање да је сан јава.

Киша је лила и Дана је покушавала да унапред оптужи себе саму: Можда је то знак да треба да се врати кући. То је препрека. То су сузе.

Ушла је на Косанчићев венац. Старе куће, стара улица, старе љубави. Ах, што сам одједном патетична, помислила је док је дизала ручну, обављајући последњу радњу пред излазак из аута. Удахнула је дубоко и још једном позвала Владу. Жао нам је, мобилни претплатник није тренутно..., зачула се машина. Често је оно претплатник, наглас мењала у преступник. Тако је било и сада. Најбоље је да не размишља унапред. Звониће, Никола ће да се појави на вратима, па шта буде. А, и шта би било! У неколико корака, већ је била пред вратима са прстом на звону. Ухватила је паника.

Када је оно нестао пре двадесет година, мислила је да ће јој пући не само срце, већ и глава и цела њена унутрашњост. Кидало јој се цело тело, и споља и изнутра. Сузе су јој данима лиле у потоцима. Ма колико да је знала да је раскид свакодневна појава, она то није могла да издржи. Тада се заклела да више никада никоме неће веровати до краја. Јелена је тешила и грдила и претила да ће је водити код лекара. Не код обичног лекара, већ у болницу. Говорила је да је она за дуготрајну хоспитализацију, али није вредело. Бол који је осећала у грудима био је јачи од било које утехе. Идеализовала је љубав. У њеној глави и души није било нимало места за обману, превару, лажи, лукавства и све оно чиме су се служиле све жене и девојке које је познавала.

Ево је поново, пред вратима Николине куће. Отворио је тек после другог звона. На мах је помислила да је можда сањала и разговор са њим.

- Даааницеее! - развукао је осмех и загрлио је.

- Замало да се вратим кући, пошто не отвараш.

Обесила му је овога пута обе руке око врата. Повукао је у ходник и затворио врата. Никола никада није правио уводе. Ни први пут када је позвао у биоскоп. Само јој је рекао: Имам карте за Космај, дођи у петнаест до осам испред, чекаћу те. Супер је филм. На изласку из сале је ухватио за руку и то је био њихов почетак. Без речи, без глупих увода на који би се она у другим ситуацијама насмејала и отишла. Никада није имала времена да размисли, а камоли смисли било какав одговор. На њега је реаговала интуитивно. И сада, када је повукао у ходник, није рекао Уђи. Није био шкрт на речима, али су је збуњивала његова дела. Дај тај капут, дај да те видим. Даница се одједном уплашила. Себе, у себи. Није могла да предвиди његов следећи корак. Стара кућа његових родитеља била је пријатно место у сваком смислу. Иако ту није живео већ јако дуго, уклапао се у атмосферу старог намештаја, неисправног камина који је годинама служио као украс, сакривених гоблена његове мајке у остави, успомена на сваком ћошку.

- Хоћу да реновирам кућу. Ти ћеш да је радиш. - био је директан - Или ћу да је продам и да се више не враћам. Киднаповаћу те на неколико недеља док све не завршимо, а онда можеш да бираш.

- Нисам знала да имаш икакве планове, то баш и не личи на тебе - била је прилично збуњена.

Никола никада није причао о другим женама. Као да ниједна друга није постојала у његовом животу. А, било их је. И те како их је било. На њена питања је одговарао контрапитањем мењајући тему. Зато ју је узбуђивао на један посебан начин. Те вечери посебно. После две чаше вина, тензија у њеном телу је нестала. Они хладни прсти су се угрејали, али јој је лице и даље горело.

- Старимо Данице. Покушавам да се навикнем на ту чињеницу, али ми не иде.

Она је стајала поред прозора гледајући у два стабла јабуке, која су била двадесет година старије од њиховог последњег сусрета. Никола ју је помиловао по глави, а онда се његова рука спустила низ њена леђа, завукла испод кошуље и полако преко голе коже вратила до врха.

Лепо је.