Век од рођења Мире Траиловић – жене која је живот у позоришту изједначила са својим животом

Мира Траиловић је себе сматрала пре свега великим аниматором театра, а била је и даровит и значајан редитељ. Сматрала је себе великим заљубљеником у чин позоришта, а волеле је и живот и људе око себе, писао је о Мири Траиловић, Јован Ћирилов.

„Висока, виша него већина жена нашег поднебља, племените лепоте која сазрева са годинама, снажна па ипак женствена, изузетне бистрине, а отмености краљевског реда, била је интерпретаторка позоришне авангарде.“

Рођена је 22. јануара 1924. године у Краљеву. Отац јој је био Андреј Милићевић, који је превео више од 36 дела француских класика, а мајка Радмила Симић, професорка француског језика. Бака Катарина била је дворска дама краљице Наталије Обреновић, а деда Милан Симић, управник Народног позоришта у Београду.

Завршила је најпре Музичку академију, а затим напустила студије архитектуре и технологије после два семестра, као и историје уметности пред сам дипломски испит. Године 1950. завршила је Високу филмску школу, а први деби имала је две године пре дипломирања.

На Факултету драмских уметности у Београду дипломирала је режију 1956. године, где је касније била и професор радио-режије више година.

У младости, Мира Траиловић је била и спикерка и уредница Драмског програма Радио Београда. У Радио Београду режирала је и око 70 радио-драма, али и упознала Драгољуба Гуцу Траиловића, тадашњег спикера, а касније дописника Политике из Париза и првог човека ове куће.

Атеље 212

Када се група уметника окупила са циљем да направи авангарднији позоришни репертоар у адаптираној дворани тадашње новинске куће Борба, у којој је било само 212 столица, 12. новембра 1956. одиграна је прва представа будућег Атељеа 212 – Фауст у режији Мире Траиловић, у којој су играли Марија Црнобори, Мата Милошевић, Виктор Старчић и Љубиша Јовановић.

Позориштем су најпре руководили Радош Новаковић и Бојан Ступица, а Мира Траиловић је у прво време била помоћница управника, али  убрзо је постала директор.

Атеље 212 је било прво позориште у Источној Европи које је играло Чекајући Годоа, Семјуела Бекета, 1956. године. Први пут играни су и Сартр, Јонеско, Жари, Шизгал, Копит, Жене, а једна од култних представа био је мјузикл Коса у њеној режији, који је поставила у сезони 1968/69.

Атеље је откривао и нове домаће писце и играо комаде Боре Ћосића, Бране Црнчевића, Александра Поповића, Душана Ковачевића...

Позориште се крајем 1964. преселило у зграду коју је пројектовао Бојан Ступица, у тадашњој Улици Иве Лоле Рибара, данашњој Светогорској улици.

Под њеним вођством, Атеље је пробијао границе Југославије и временом постао позориште познато свуда у свету, као и прво позориште са подручја СФРЈ које је позвано да гостује у Сједињеним Државама после Другог светског рата.

Режирала је више од 30 значајних представа, међу којима се посебно истичу: Иза затворених врата, Дон Жуан у паклу, Чудо у Шаргану...

У њено време, Атеље је популарним и контроверзним представама, у великој мери померао границе слободе изражавања у политичком смислу.

БИТЕФ

Заједно са Јованом Ћириловим и другим сарадницима, Мира Траиловић је иницирала оснивање једног од највећих европских позоришних фестивала – Београдски интернационални театарски фестифал – БИТЕФ, који је настао 1967. године у Атељеу 212 и чији је уметнички директор била од 1967. до смрти 1989. године.

У време хладног рата, овај Фестивал нових позоришних тенденција био је јединствено место на којем су се сусретали уметници са обе стране Гвоздене завесе и размењивали искуства. Њени и гости Београда били су: Семјуел Бекет, Питер Брук, Жан-Пол Сартр, Боб Вилсон, Ливинг театар, Пина Бауш, Ла Мама, Гротовски и многи други, који су донели дах великог света у нашу средину и поставиле Београд на значајно место на међународној позоришној сцени.

Имала је интуицију за ново у позоришту, смисао за публицитет. Беспрекорно је, као права прва дама југословенске авангарде, бирала најекстремније представе за Битеф.

Признања

Као светско име, Мира Траиловић је режирала и у Западном Берлину Бабељеву Марију, а у Швајцарској Бергову оперу Лулу и две године заредом била селектор и уметнички директор једног од највећих ривала и вршњака Битефа – Светског фестивала у Нансију 1983. и 1984. године. Француска је била велика љубав њеног живота. Она је Миру награђивала својим признањима, а она Француску својом пажњом.

Француски новинари писали су за време њеног боравка у Нансију исто толико о њој колико и о представама које је довела. Уживала је у типичним париским пецкањима дописника великих дневника када су о њој писали као о „булдожеру у визону“, алудирајући истовремено на њену енергију и лепоту типичне грађанске провенијенције.

Осим бројних домаћих признања, међу којима је био чак и „Оскар популарности“, добитница је завидних међународних награда, италијанског ордена Витеза културе, награде Удружења позоришних уметника САД, Међународног позоришног института, позоришних друштава Чехословачке и Бугарске, Ордена заслуга за културу Пољске.

У знак признања за велики допринос и заслуге у ширењу културних веза и сарадње између Француске и Југославије, 20. априла 1985. године додељен јој је Орден Легије части у рангу Команданта.

Била је блиска са Жан-Лујом Бароом и Јуријем Љубимовим, са Мелином Меркури и Нуријем Есперт, често се у животу сретала са Јонеском, а пред њом је на мадридском плочнику клечао један Жан Жене, изигравајући своју типичну кловнијаду.

Режирала је лако и страсно, са нешто самоироније према том послу – у позоришту, на радију и телевизији. Последња режија била јој је телевизијска верзија Романа о Лондону њеног омиљеног писца, Милоша Црњанског.

Када је преминула 7. августа 1989. године, њен дугогодишњи сарадник и пријатељ, Јован Ћирилов је написао: „Мира није могла да преболи растанак од Атељеа 212. Град јој је омогућио да оснује још једно позориште од напуштене цркве (Битеф театар), тако да јавност заправо и није знала за њену мировнину, у којој у ствари и није била. Ипак, растанак са Атељеом разорио је, не њену енергију, већ њено снажно тело. Само једном давно рекла ми је: 'Како је тешко целог живота бити јачи него што си у ствари‘.“