Век од рођења Мире Траиловић – жене која је живот у позоришту изједначила са својим животом

Чувена Мира Траиловић, била је један од оснивача и дугогодишња управница Атељеа 212, оснивач и уметнички директор БИТЕФ-а и Битеф театра, редитељ, спикер и уредник Драмског програма Радио Београда. Велика дама београдског позоришта, позоришна лавица, вечита управница, 101 осмејак, позоришна хероина – само су неки од епитета који су пратили ову изузетну личност.

Век од рођења Мире Траиловић – жене која је живот у позоришту изједначила са својим животом Век од рођења Мире Траиловић – жене која је живот у позоришту изједначила са својим животом

Мира Траиловић је себе сматрала пре свега великим аниматором театра, а била је и даровит и значајан редитељ. Сматрала је себе великим заљубљеником у чин позоришта, а волеле је и живот и људе око себе, писао је о Мири Траиловић, Јован Ћирилов.

„Висока, виша него већина жена нашег поднебља, племените лепоте која сазрева са годинама, снажна па ипак женствена, изузетне бистрине, а отмености краљевског реда, била је интерпретаторка позоришне авангарде.“

Рођена је 22. јануара 1924. године у Краљеву. Отац јој је био Андреј Милићевић, који је превео више од 36 дела француских класика, а мајка Радмила Симић, професорка француског језика. Бака Катарина била је дворска дама краљице Наталије Обреновић, а деда Милан Симић, управник Народног позоришта у Београду.

Завршила је најпре Музичку академију, а затим напустила студије архитектуре и технологије после два семестра, као и историје уметности пред сам дипломски испит. Године 1950. завршила је Високу филмску школу, а први деби имала је две године пре дипломирања.

На Факултету драмских уметности у Београду дипломирала је режију 1956. године, где је касније била и професор радио-режије више година.

У младости, Мира Траиловић је била и спикерка и уредница Драмског програма Радио Београда. У Радио Београду режирала је и око 70 радио-драма, али и упознала Драгољуба Гуцу Траиловића, тадашњег спикера, а касније дописника Политике из Париза и првог човека ове куће.

Атеље 212

Када се група уметника окупила са циљем да направи авангарднији позоришни репертоар у адаптираној дворани тадашње новинске куће Борба, у којој је било само 212 столица, 12. новембра 1956. одиграна је прва представа будућег Атељеа 212 – Фауст у режији Мире Траиловић, у којој су играли Марија Црнобори, Мата Милошевић, Виктор Старчић и Љубиша Јовановић.

Позориштем су најпре руководили Радош Новаковић и Бојан Ступица, а Мира Траиловић је у прво време била помоћница управника, али  убрзо је постала директор.

Атеље 212 је било прво позориште у Источној Европи које је играло Чекајући Годоа, Семјуела Бекета, 1956. године. Први пут играни су и Сартр, Јонеско, Жари, Шизгал, Копит, Жене, а једна од култних представа био је мјузикл Коса у њеној режији, који је поставила у сезони 1968/69.

Атеље је откривао и нове домаће писце и играо комаде Боре Ћосића, Бране Црнчевића, Александра Поповића, Душана Ковачевића...

Позориште се крајем 1964. преселило у зграду коју је пројектовао Бојан Ступица, у тадашњој Улици Иве Лоле Рибара, данашњој Светогорској улици.

Под њеним вођством, Атеље је пробијао границе Југославије и временом постао позориште познато свуда у свету, као и прво позориште са подручја СФРЈ које је позвано да гостује у Сједињеним Државама после Другог светског рата.

Режирала је више од 30 значајних представа, међу којима се посебно истичу: Иза затворених врата, Дон Жуан у паклу, Чудо у Шаргану...

У њено време, Атеље је популарним и контроверзним представама, у великој мери померао границе слободе изражавања у политичком смислу.

БИТЕФ

Заједно са Јованом Ћириловим и другим сарадницима, Мира Траиловић је иницирала оснивање једног од највећих европских позоришних фестивала – Београдски интернационални театарски фестифал – БИТЕФ, који је настао 1967. године у Атељеу 212 и чији је уметнички директор била од 1967. до смрти 1989. године.

У време хладног рата, овај Фестивал нових позоришних тенденција био је јединствено место на којем су се сусретали уметници са обе стране Гвоздене завесе и размењивали искуства. Њени и гости Београда били су: Семјуел Бекет, Питер Брук, Жан-Пол Сартр, Боб Вилсон, Ливинг театар, Пина Бауш, Ла Мама, Гротовски и многи други, који су донели дах великог света у нашу средину и поставиле Београд на значајно место на међународној позоришној сцени.

Имала је интуицију за ново у позоришту, смисао за публицитет. Беспрекорно је, као права прва дама југословенске авангарде, бирала најекстремније представе за Битеф.

Признања

Као светско име, Мира Траиловић је режирала и у Западном Берлину Бабељеву Марију, а у Швајцарској Бергову оперу Лулу и две године заредом била селектор и уметнички директор једног од највећих ривала и вршњака Битефа – Светског фестивала у Нансију 1983. и 1984. године. Француска је била велика љубав њеног живота. Она је Миру награђивала својим признањима, а она Француску својом пажњом.

Француски новинари писали су за време њеног боравка у Нансију исто толико о њој колико и о представама које је довела. Уживала је у типичним париским пецкањима дописника великих дневника када су о њој писали као о „булдожеру у визону“, алудирајући истовремено на њену енергију и лепоту типичне грађанске провенијенције.

Осим бројних домаћих признања, међу којима је био чак и „Оскар популарности“, добитница је завидних међународних награда, италијанског ордена Витеза културе, награде Удружења позоришних уметника САД, Међународног позоришног института, позоришних друштава Чехословачке и Бугарске, Ордена заслуга за културу Пољске.

У знак признања за велики допринос и заслуге у ширењу културних веза и сарадње између Француске и Југославије, 20. априла 1985. године додељен јој је Орден Легије части у рангу Команданта.

Била је блиска са Жан-Лујом Бароом и Јуријем Љубимовим, са Мелином Меркури и Нуријем Есперт, често се у животу сретала са Јонеском, а пред њом је на мадридском плочнику клечао један Жан Жене, изигравајући своју типичну кловнијаду.

Режирала је лако и страсно, са нешто самоироније према том послу – у позоришту, на радију и телевизији. Последња режија била јој је телевизијска верзија Романа о Лондону њеног омиљеног писца, Милоша Црњанског.

Када је преминула 7. августа 1989. године, њен дугогодишњи сарадник и пријатељ, Јован Ћирилов је написао: „Мира није могла да преболи растанак од Атељеа 212. Град јој је омогућио да оснује још једно позориште од напуштене цркве (Битеф театар), тако да јавност заправо и није знала за њену мировнину, у којој у ствари и није била. Ипак, растанак са Атељеом разорио је, не њену енергију, већ њено снажно тело. Само једном давно рекла ми је: 'Како је тешко целог живота бити јачи него што си у ствари‘.“

недеља, 10. новембар 2024.
6° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње