Киларни – Ирска какву сањамо, где природа и легенда дишу заједно 

Са душом много већег града од својих скромних петнаестак хиљада становника, Киларни је шармантно месташце на југозападу Ирске, у срцу округа Кери, које се с правом сматра једном од најлепших дестинација „зеленог острва".

Питоме, живописне улице шарених фасада, мноштво пабова, кафића, ресторана, сувенирница и продавница аутентичних производа од домаће вуне, мамац су за туристе и путнике намернике из целог света.

Нисам могла да одолим и прво што сам урадила када сам дошла, било је да у једној од тих радњи купим нешто аутентично за успомену – штрикану вунену капу са помпоном, наравно зелене боје. Нисам је скидала све време боравка.

У уличици где сам била смештена поглед ми је одмах привукло нешто познато. Пекара ирског имена Мој Патрик, имала је и рекламу: „Где се срећу хрватско умеће и ирско срце". Држи је породица из Далмације, из Каштела. Ту су већ годинама. Огроман је број Хрвата који су у Ирској потражили бољи живот.

Недалеко одатле продавница у којој препознајем готово све артикле. Јафа кекс, Краш чоколаде, Вегета, Аргета паштете….и још много омиљених производа из целе бивше Југославије.

Стивен, конобар у једном од најпосећенијих рибљих ресторана у Киларнију, где мора да се проба чувени fish&chips, испричао ми је да је у школи његове деце постојао базен са рибама, и свака риба је представљала једну нацију детета које похађа школу. У време када су његова деца ишла у школу, пре пар година, у базену је било више од 30 риба. Данас би их било још више.

Иронијом судбине, народ који је средином XIX века због Велике глади (коју многи Ирци овде називају геноцидом), био приморан да се масовно исели и срећу потражи преко океана, сада је у својој држави домаћин стотина хиљада припадника других народа, који његову земљу сматрају Елдорадом за привређивање и живот.

Најбољи увид у то како се живело у још даљој прошлости даће посета замку Рос, издигнутом на обали једног од језера, сада у склопу импресивног резервата природе, Националног парка Киларни, основаног 1932.

Замак је, у виду куле, као каменог стражара над језером, у XV веку изградио клан О'Донохју, и у њему је под истим кровом живело много људи, бранећи се од освајача тешко окованим улазним вратима и попут цртица уским прозорима, кроз које су ретко могле да се пробију стреле и копља, али и зраци сунца. Сличних замкова је широм земље саграђено око 3.000.

Према легенди, дух старог поглавице и данас живи на дну језера, а сваке седме године израња да би обишао своје имање.

Занимљиво је да су власници овладали и начином за дезинфекцију одеће, због ваши и других преносилаца болести. Одећа би се простирала у ходнику изнад септичке јаме где су се скупљале фекалије из тоалета са горњег спрата, па би испарења амонијака дезинфиковала одећу.

Не би је баш и намирисала попут данашњих детерџената, али то је тад било мање битно.

Рос замак је био популарна туристичка дестинација још од периода романтизма. Данас је Киларни друго по бројности туристичко одредиште у земљи, одмах иза Даблина.

Поменути национални парк довољан је разлог за посету овом граду, који је иначе и најчешћа полазна тачка за обилазак Прстена округа Кери. Овај рај за љубитеље природе простире се на 10.000 хектара. Његове бајковите шуме, питома језера и мочварни пејзажи обрасли маховином као да су изронили право из келтских легенди.

Једна од атракција је и водопад Торк, до којег пут води уз поток кроз мистичне пределе.

Казне за уништавање природе у парку су ригорозне. Ако вам кућни љубимац ту врши нужду – 150 евра, за бацање смећа чак 3.000.

Макрос пут, који води до Макрос опатије и куће, препун је хотела, а туризам је овде био развијен још у XIX веку. Ове пределе посетила је и краљица Викторија средином тог века и одсела у Макрос кући, бајковитом уређеном имању на обали језера, окруженом раскошним цветним вртовима, идеалном за екранизацију романа омиљене романтичне списатељице Џејн Остин.

Краљица Викторија је својим домаћинима желела да да довољно времена да се припреме за њен долазак, па је своју посету најавила на време – шест година унапред!

Данас је овде музеј, који сведочи о животу ирске аристократије из тог времена.

Из Киларнија сам ишла пешице, преко Рос замка, све до Макрос куће, како бих уживала у нестварним брежуљцима, шумама и језерима и надисала се свежег ваздуха, с надом да ћу налетети и на неко крдо дивљих јелена. Али у повратку сам морала прилично да убрзам темпо, јер је већ падао мрак, па ми није било баш пријатно да ме ноћ затекне саму усред пусте густе шуме, поготово крај сабласне Макрос опатије, окружене старим гробљем, као из неког готик хорор филма или прича Едгара Алана Поа.

А и језеро је било близу, па би и дух старог О'Донохјуа могао да ми бане, можда је већ и прошло седам година од последње посете.

Вероватно зато ми је тих двадесетак километара, колико сам укупно препешачила, било толико напорно, да су ми на крају буквално клецала колена, и данима сам касније с муком силазила низ степенице.

То је био и главни разлог што сам нажалост пропустила да увече у неком од оближњих пабова заиграм уз мелодичне звуке традиционалне ирске музике.

Али можда то и није било случајно. Одличан изговор да се неком другом приликом поново крене пут Киларнија, Керија, зелене земље вилењака и поносног и отвореног народа, са којим увек осетим неку посебну блискост. Тамо где сваки дан почиње зеленилом природе и плаветнилом океана, а завршава се музиком – баш онако како и треба.