Њујорк тајмс: Новак Ђоковић је поново у Њујорку и воли га као никада пре

Две године, Новак Ђоковић је сањао о Њујорку. Имао је много успеха у Великој јабуци, освојивши Ју-Ес опен три пута. Ту је на терену направио један од својих најпознатијих потеза вративши сервис Роџера Федерера са моћним форхендом када је бранио две меч лопте током полуфинала 2011. године.

Његове мисли, међутим, остале су фокусиране на један од његових најгорих тренутака уочи краја разочаравајућег пораза у финалу 2021. године од Данила Медведева, пише Њујорк тајмс.

Ђоковића је једна победа делила од једине ствари коју није постигао током своје каријере – да постане први човек од Рода Левера 1969. који је освојио сва четири Грен слема у низу. Седео је у својој столици поред аут линије пре последњег гема случајући публику од 23.000 људи на стадиону „Артур Еш“, која је већином навијала за његовог противника, како сада бодри њега. Јецао је у пешкир.

Знао је да њујоршка публика цени величину и историју. Осетио је и чуо их како га вуку чим је закорачио на терен и били су ту за њега и када је седео на ивици пораза.

„Заљубио сам се у Њујорчане и Њујорк на потпуно другачији начин тог дана“, признао је Ђоковић.

Након што је пропустио турнир прошле године због одбијања да се вакцинише против ковида 19, Ђоковић се коначно вратио на Ју-Ес опен. Као и његова колекција Грен слем титула, која је достигла број од 23 и више од било ког мушкарца, љубав коју је осетио те недеље пре две године чини се да је само порасла, обострано.

„Не могу да дочекам да се Новак вратио у Њујорк“, истакла је директорка турнира Стејси Аластер на конференцији за новинаре.

Ђоковић је одувек био гладијатор на терену. Он урла, удара се у груди, узвраћа публици када му се руга и поломи понеки рекет. Кажњен је 2020. године када је на Ју-Ес опену у бесу ударио лоптицу која је случајно погодила линијску судију.

Али сада са 36 година постао је опуштенији и промоћурнији. И док му не мањка истакнутих политичких ставова које не крије, такође се извињава зато што касни, шали се на свој рачун и лако је на осмеху. Жели да га људи воле и није га срамота да то призна.

Јавност је видела више оваквог Ђоковића нарочито после Ролан Гароса у јуну када је претекао Федерера и Рафаела Надала, своје највеће ривале, у трци за највише Грен слем титула у мушкој конкуренцији.

Обожаваоци су се окупили у доњој ложи стадиона „Артур Еш“ на његовој првој проби прошле недеље. Између јаких сервиса и бекенд ретернова, Ђоковић је прихватао захтеве за његове познате имитације Марије Шарапове, Ендија Родика, Пита Сампраса и других, што је део његове рутине још из 2007. године.

„То је добар сигнал да се осећам веома пријатно на терену. Добра забава, позитивна енергија“, рекао је после тога, додајући да је то била један од најбољих тренинга које је икада имао.

Када је обезбеђење дало знак да се тренинг приводи крају, деца заједно са великим бројем одраслих похрлила су ка терену, машући телефонима и великим тениским лоптама молећи за фотографију и аутограм. Ђоковић је провео више од 20 минута на ободу терена док су обожаваоци узвикивали његово име.

Није могао свима да изађе у сусрет. Теретана је чекала. Није дошао овде да би поново добио сажаљење. Проучава своје највеће ривале, држи се стриктног режима, спава, једе и прати сваку трунку коју ставља у уста.

Вечера препуна протеина и угљених-хидрата у среду, поједена убрзо након сесије у теретани, састојала се од два филета лососа, два велика печена кромпира, малих жутих кромпира, грашка и чиније пасте са маслиновим уљем и свежим поврћем.

„Мечеви ће постати све тежи и захтевнији како турнир буде напредовао. Због тога увек размишљам унапред. Фокусирам се на следећи изазов, наравно, али такође ми је на памети дугорочни циљ и план, а то је да победим на турниру“, каже Ђоковић.

Много тога се променила од када је Ђоковић последњи пут био близу победе у Њујорку. Постао је старија легенда спорта и учврстио свој статус најбољег играча модерне ере. Федерер се повукао, Надал се опоравља од операције и на ивици је пензије. Карлос Алкараз, двадесетогодишњи Шпанац којег дуго већ проглашавају новим великим играчем, појавио се раније како би успешно испунио очекивања. Он је тренутни шампион Ју-Ес опена и светски број један.

Борба против њега и свих осталих чланова такозване следеће генерације је највероватније последње поглавље у Ђоковићевој каријери. Његово ривалство са Алкаразом, редак и примамљив међугенерацијски сукоб сировог талента против непоновљивог искуства, главна је ствар тениса.

Ђоковић се изашао као победник у њиховом првом мечу на Ролан Гаросу, али је изгубио у пет узбудљивих сетова у финали Вимблдона. Можда је то био тренутак предавања бакље. Можда и није. Како год, Ђоковић ужива. Алкараз, Синер и Руне су, како каже, чланови генерација која верује да може да га победи у освајању великих турнира. Храбри су и то му се допада.

„Моја улога данас је да их спречим у томе“, каже уз мали смешак.

Може и да се сети када је био један од њих, у својим касним тинејџерским годинама и раним 20-им, појављујући се у Њујорку и као многи играчи пре њега потпуно одуван величином и енергијом града. За клинца из планинског града на Балкану, чак и за оног ко је путовао широм Европе, осећај је био огроман.

Током његове прве посете, остао је код фамилије у Њу Џерзију, путујући сваки дан у национални спортски центар „Били Џин Кинг“. Сваки пут када види знак за тунел Мидтаун његове мисли се врате на невиност те прве посете 2003. године.

Сада проводи недељу пред Ју-Ес опен у хотелу на Менхетну, упијајући енергију града, пре него што се са супругом и децом пресели на пријатељево имање у Алпајну. Тамо прелази на „локдаун“ мод и тражи мир и спокој међу дрвећем и природом, посебно у данима између мечева, када често бира да тамо тренира са неким а да не путује у Квинс.

Постоји још једна предност локације. Ђоковић зна прегршт прича о играчима који су постали жртве зова њујоршког ноћног живота. Неки од њих су његови вршњаци, а са некима је чак и био пар пута у клубовима у младости.

„Имао сам среће да сам тада имао људе који су ме спречавали и држали под контролом. Али имао сам слободу да истражујем и шетам около. Рецимо само да сам имао прилике и да упознам Њујорк ноћу“, каже Ђоковић.

То се ове године неће десити. Посебно због свежег сећања на пораз од Алкараза и младог Шпанца који представља изазов подједнак као Ђоковићеви највећи дуели са Федерером, Надалом и Ендијем Маријем током врхунца.

После пораза на Вимблдону, Ђоковић је оставио своје рекете две недеље и отишао са породицом на одмор у Хрватску и Црну Гору, на планине и море које добро познаје. Одустао је од турнира у Торонту због умора.

Тениски распоред, међутим, не оставља пуно времена за рефлексију и жаљење, па је брзо стигло време да се почне са припремама за нове турнире – који се често играју на тешкој и влажној клими касног лета Синсинатија и Њујорка. Због тога је тренирао током најтоплијих европских дана.

Добро је што јесте. Финале у Синсинатију против Алкараза био је тест издржљивости који је Ђоковић победио тек након четири и одлучујућег тај брејка. Ђоковић је описао меч као један од најтежих металних и физичких изазова своје каријере.

Такав тест није био планиран као припрема за Ју-Ес опен, али је намера победити на турниру. Као и увек.

„Како победите и колико вам треба, то је нешто што је непредвидиво. Боље овако него да изгубите онакав меч, то је сигурно“, истиче Ђоковић. Или, на страну љубав и снови, оно што се десило прошли пут кад је био у Њујорку.

Ове године, нада се, другачији сан га чека.