Тридесетогодишњица смрти „тужног“ краља – како се Бодуен накратко одрекао круне да би легализовао абортус   

Пре тачно три деценије, током летовања у својој вили у Андалузији, изненада је од срчаног удара у 63. години преминуо белгијски краљ Бодуен, после 42 године на трону.

Био је познат као „тужни краљ“, а његов живот је обележио низ  интригантних, трагичних и занимљивих догађаја. 

Као најстарији син краља Леополда III, имао је само пет година када је остао без мајке, краљице Астрид, шведске принцезе, која је трагично изгубила живот у аутомобилској несрећи.

Детињство су му обележиле ратне године, очева предаја и депортација у Немачку и Аустрију, током које је замало страдао када су стражари покушали да њега, његову сестру и млађег брата отрују таблетама цијанида, правећи се да им дају витамине, али је њихова маћеха успела да спречи да их попију.

Очева непопуларност, абдикација и проблеми у подељеној Белгији довели су га на престо врло рано, као 21-годишњака, 1951. године. Трон није ни желео. Приватно стидљив, учтив и скроман, дубоко религиозан и васпитан у духу католицизма, хтео је да се одрекне круне и постане свештеник, али су га од тога одговорили, јер би две абдикације довеле државу до пропасти. 

Иако је владао у турбулентна времена, стекао је поштовање и популарност својом принципијелношћу, моралним начелима  и настојањима да буде помиритељ и праведан. 

Као тридесетогодишњак оженио се шпанском племкињом Фабиолом де Мора и Арагон. Покушавали су годинама безуспешно да добију наследнике. Пет пута се народ Белгије радовао вестима да је краљица трудна и слао јој цвеће. Свих пет трудноћа завршило се побачајем, о чему је Фабиола јавно проговорила тек 2008.

Пред сам крај 20. века Белгија је била једна од ретких држава Европе у којој абортус није био легализован и притисак јавности 1990. био је огроман да се усвоји закон који ће то омогућити. Краљ је био изричито против. Његова побожност, оданост вери и лични неуспех да се оствари као родитељ, били су пресудни у његовој одлуци да то не одобри. Колико год да је краљев потпис био само формалност, био је и неопходан. Бодуен није желео ни да га потпише само „официјелно“, а огради се од њега приватно.

На крају је, у договору са премијером Мартенсом, пронађено компромисно решење. Влада је прогласила краља неспособним да влада 4. априла 1990. Закон су, како налаже устав, тада потписали сви чланови кабинета, да би сутрадан Бодуена поново прогласили способним.

Ватикан је краљев потез назвао племенитим и храбрим.

Бодуен је имао здравствених проблема, али нико није очекивао да ће само три године након тога изненада преминути од срчаног удара, док је био на летовању у Шпанији. У тренутку смрти био је монарх са најдужим стажом у Европи. 

Како у животу обично бива, народ је схватио каквог је краља имао тек када га је изгубио,  а његова сахрана окупила је дотад невиђен број крунисаних глава. У Брисел је дошла чак и британска краљица Елизабета, иако готово никад не присуствује таквим догађајима. „Постоје краљеви који су више од краљева, они су пастири свог народа. Бодуен је један од  њих", речи су кардинала Данилса на сахрани.

Бодуена је на трону наследио његов млађи брат Алберт,  а касније Албертов син, актуелни краљ Филип.

У вили Астрид, у Мотрилу у Шпанији, где је преминуо и коју је назвао по својој мајци, 31. јула одржан је помен поводом тридесетогодишњице његове смрти. Вила је претворена у музеј који је том приликом отворен, посвећен краљу Бодуену.