Зашто они који заиста воле вино морају да разумеју Жупу

Овај текст није водич кроз винарије, нити преглед сорти и годишта. Он је покушај да се разуме један простор у којем вино није производ, већ део живота. Прича о Жупи није прича о успеху у савременом смислу те речи, већ о континуитету, о земљи која памти, људима који су знали да чекају и винима која су настајала без потребе да се доказују.

Жупу од других виноградарских региона не издваја само terroir, већ веза између винограда и оних који их наслеђују, веза у којој се рад, знање и љубав преносе са истом одговорношћу са којом се преноси и земља.

Винородна Жупа не почиње у подруму, нити се завршава у чаши. Њена прича почиње у земљи, у камену и у времену које овде никада није мерило вредност кратким трајањем. Жупа је један од оних ретких простора у којима вино није занат, већ завет према земљи, према прецима и према онима који долазе.

Историјски траг виноградарства у Жупи није претпоставка, већ запис. Још у повељи Стефана Немање, којом је Mанастиру Хиландару даровао пет метоха у Жупи, јасно се види да је овај крај већ у 12. веку био препознат као простор плодне земље, винограда и рада који има и економску и духовну вредност.

Није случајно што су управо виногради били део тог дара јер, вино је овде имало тежину која је превазилазила свакодневицу.

Жупа је котлина, али не затворена. Отворена је према сунцу, али заштићена ноћима. Топли дани омогућавају пуну зрелост грожђа, док хладне ноћи чувају киселину, арому и равнотежу. Тај стални дијалог топлоте и хладноће обликује вина која нису ни лака ни тешка, већ уравнотежена и дуговечна.

Грожђе у Жупи сазрева споро, без журбе, као да и само зна да време овде није непријатељ.

Кречњачко земљиште, које доминира жупским виноградима, не прашта површност. Оно захтева дубок корен, стрпљење и искуство, али заузврат даје вина са кичмом, минералношћу и јасноћом израза. Та земља не подноси кратке резове и брзе одговоре. Зато су жупска вина одувек имала способност да трају, чак и онда када нису била гласна.

Савремене климатске промене, које данас померају виноградарске зоне широм Европе, само додатно потврђују вредност Жупе. Са просечном надморском висином од око 350 метара, и нарочито са виноградима који се уздижу на 400 до 600 метара, Жупа поседује оно што савремена витикултура данас поново учи да цени: спорије сазревање, изражену дневно-ноћну амплитуду и природан баланс.

Микролокалитети попут Губовца, Старачке косе, Лукаревине и Шљивова нису само географске одреднице, већ различити изрази исте земље. Једни дају напетост и киселину, други дубину и трајање, трећи ароматску ширину.

У тим разликама нема супротности, већ континуитета.

Између два светска рата, жупске породице биле су главни снабдевачи вином за читав регион. Ивановићи, Марковићи, Луковићи, Милићи, Поповићи, Васићи, Крпићи, Стојковићи, Стамболићи, Петровићи, Раденковићи, Минићи....

Та имена нису фуснота историје, већ темељ једног система који је почивао на поверењу, раду и знању. Вино се правило сваке године, без обзира на околности. Знало се да вино мора да издржи пут, време и човека.

То су били винари без маркетинга, али не и без идентитета. Знање се преносило руком, погледом и тишином. Најважније од свега је, знало се да вино не треба прилагођавати тренутку, јер тренутак пролази, а земља остаје.

Та лоза није прекинута. Напротив, данас се наставља кроз савремене жупске винарије и њихове етикете, које не представљају одговор на моду, већ продужетак разумевања земље.

Прокупац и тамјаника остају осовина тог идентитета, али се њихови изрази разликују у зависности од микролокалитета, старости засада и рукописа винара.

Данас у Жупи делује око осамдесет регистрованих винарија. Као својеврсни куриозитет, готово свака од њих производи обе кључне жупске сорте, тамјанику и прокупац и то са различитих микролокалитета. Тако Жупа тржишту не дарује једно вино, већ осамдесет различитих Прокупаца и осамдесет различитих Тамјаника: осамдесет читања исте земље.

У том смислу, поређење са Бургундијом није случајно. Не само зато што се Жупа и Бургундија налазе на истој паралели, већ због исте филозофије: да се идентитет вина не гради сортом, већ местом; да разлике не настају у подруму, већ у винограду; и да се велика вина рађају из поштовања према микролокалитету, а не из тежње ка униформности.

Као што Бургундија свету нуди безброј различитих Pinot Noira са истог географског простора, тако Жупа данас нуди мноштво различитих Прокупаца и Тамјаника, сваки са сопственим печатом тла, висине и експозиције.

Том савременом слоју Жупе последњих година придружује се и симболички важан повратак традиције. Манастир Студеница је на свом великом имању у Жупи засадио седам хектара прокупца и тамјанике и започео изградњу великог подрума са ризницом вина.

Пројекат се води под стручним руководством др Радована Ђорђевића, који је са Прокупцем из те винарије на прошлогодишњем Wine Vision Open Balkan (WVOB) освојио златну медаљу. Тај чин не представља искорак, већ повратак основној логици Жупе да вино, као и земља, има и економску и духовну димензију.

Зато жупска вина никада нису била агресивна, али ни лака. Она нису настајала да би освојила непце на први гутљај, већ да би пратила оброк, разговор и живот.

У Жупи се вино није пило да би се пробало већ да би се разумело.

У времену у којем се вино често своди на етикету, оцену и тренутни утисак, Жупа остаје једно од ретких места где се вино и даље прави са свешћу о прошлости и одговорношћу према будућности.

Виногради се могу наследити.

Одговорност према њима мора се заслужити.