Потрага за Хиперборејом – неодољива привлачност предела Исланда
Није Исланд прва асоцијација пару који би да иде на медени месец. Нити север нуди егзотику каква се очекује у тропским пределима око Екватора, где младенци чешће бирају да потроше новац из коверата пријатеља и родбине. Егзотика Исланда и других северних предела је у суровости услова живота и посебности природних лепота. Поједини који путују на север, у суровим пределима траже митску земљу благостања – Хипербореју. Неко ме је питао зашто људи уопште живе „горе”. Чини ми се да је боље питање зашто се људи враћају северу (барем у мислима).
Више пријатеља и познаника који су поводом почетка брака организовали свадбено путовање одлучивали су се за топле крајеве где би се на плажи опустили од стресне свадбе.
Зато сам са супругом годину дана бирао између Маурицијуса, Малдива, Тенерифа, Занзибара, Сејшела и Мадеире, али се на крају нисмо договорили.
Уместо свих егзотичних дестинација, годину дана касније, изабрали смо најхладнију.
Синула је идеја о Исланду.
Припрема за Ледено острво
Исланд ми је до тада био најпознатији због Европског фудбалског првенства 2016. када сам славио победу Исланђана против Енглеза (2:1).
До поласка на Исланд спремао сам се за путовање читајући објаве драгог колеге који је више пута обишао Ледену земљу, гледајући снимке који су направили Ентони Бордејн и Слободан Мићић у својим путописима.
Репортаже Милоша Црњанског нарочито су подстакле узбуђење за откривањем Исланда и сопственом потрагом за Хиперборејом, том митском земљом.
Схватио сам да су природа и њени феномени разлог зашто се посећује ова острвска земља вулканског тла која је из океана изронила између две тектонске плоче.
И мада није тако напорно путовати по Леденој земљи, док те други возе, напросто се човек умори од гледања лепоте и жеље да све ухвати објективом камере.
Свугде је као некакав сукоб топлог и хладног, исти хоризонт хвата и вулкан и глечер.
Путовање на Исланд у потрази за тим призорима у најкраћем облику овако изгледа – шетња поред грандиозних водопада који се са планина спуштају на црну вулканску земљу јесте доживљај као да се хода земљом епске фантастике која је инспирисала машту и Толкина (Господар прстенова) и Џорџа Мартина (Игра престола).
Гледање ка моћним беличастоплавим глечерима док се испраћа група туриста која се, као некаква поларна експедиција, ухватила укоштац са леденом планином како би је освојила.
Вожња по пространствима Исланда док на појединим местима као ничим изазвана, а у ствари због богате геотермалне активности, из земље избија пара. Чини се као да некакав змај дрема испод површине тла.
Опремљени дугачким гаћама, дебелим тренеркама и панталонама, јер, иако је температура тада била око један степен, субјективни осећај на Исланду је да је знатно хладније.
Неке Исланђане сам питао за Хипербореју, али нису знали где је.
Међутим, чини се да код Исланђана ипак није све тако екстремно. Локалци су знатно боље навикнути на услове живота. Туристи се препознају јер су знатно топлије обучени од локалаца.
Немогућност фотографисања Исланда
Двапут сам се уверио да фотографије не могу да дочарају пејзаже Исланда какви се хватају оком.
Аурору бореалис, познату и као поларна светлост, могуће је уловити на Исланду. Ипак, треба знати да фотографија хвата обрисе поларне светлости много интензивније од људског ока.
Имао сам срећу да се услови поклопе два пута – да атмосферске прилике зрачења буду интензивне, али и да небо буде ведро.
Први пут је деловала тако благо и сиво да сам се разочарао. Срећом, неколико дана касније се знатно боље видела. Јаркозелена светлост обојила је ноћ над Рејкјавиком.
Чуо сам многе људе који су некада рекли да ће тек када буду видели северну светлост моћи да умру. И стварно је доживљај невероватан, јер та светлосна завеса, аурора бореалис, као да игра само за оне који гледају, што је врло романтично искуство.
С друге стране, фотографија може само приближно да дочара како моћно падају горостасни водопади Исланда, јер свака фотографија као да их умањује.
Гулфос или Златни водопад, један од симбола земље, знатно је већи уживо него на фотографији која као да га сабије у оквире.
Тај медиј наравно не може ни да дочара хук који се чује из понора, док хладноћа која се осећа у близини водопада доприноси силини.
Гурманлуци Исланда
На Исланду се налази највећа колонија птица пафина, које су уједно и гурмански специјалитет, као и месо кита.
Истовремено је лов на пафине и китове и једно од највећих политичких питања државе јер се не гледа свуда благонаклоно на ту традиционалну праксу.
Пратио сам шта је на Исланду пробала кулинарска легенда Ентони Бордејн. Светски познати шеф је јео ферментисану ајкулу, познати хотдог од овчетине, јунетине и свињетине, пио домаће пиво, а за њим сам и ја.
Гурмански специјалитет на Исланду је свакако овчија глава.
Треба напоменути и да се Исланђани труде да што мање робе увозе, зато је риба најчешће на менију.
Изненађење је био и бледоцрвени парадајз на који су Исланђани врло поносни јер је произведен у њиховим стакленицима. Свако ко је јео медитерански неће увидети вредност исландског.
Освајање Исланда, по четврти пут
Природа је до те мере разноврсна и садржајна да је новосадски универзитетски професор Стефан Јањић почетком новембра поново летео на Исланд – то му је четврти пут на овом острву између Северног леденог и Атлатског океана.
Пре одласка смо делили утиске.
Сложили смо се да је потребно на миру обилазити острво и не јурити за фотографијом.
Уверио ме је и да је била грешка што нисмо изнајмили аутомобил којим бисмо без временске ограничености обилазили земљу.
Прича ми како је на једном од летова за Исланд гледао ерупцију вулкана, да му је приликом обиласка североистока острва аутомобил проклизао и точак висио изнад провалије и да је ронио између америчке и евроазијске тектонске плоче где током целе године температура износи два степена Целзијуса.
Нада се да ће у наредном путовању стићи да види китове који се налазе близу острва.
„Могао бих да седим три сата и гледам у моћни водопад”, прича Стефан.
Ишао је и на друга места севера па је тако видео Свалбард, као што је Црњански видео Шпицберген, а стигао је и до најсевернијег града на планети Земљи.
Објашњава ми какави екстремни временски услови владају на Свалбарду.
„Видео сам како батерија телефона нагло пада јер не може да издржи хладноћу”, прича о пустоловинама.
„Занима ме да видим где све живе људи и у колико бруталним условима”, објашњава разлоге толико учесталих посета.
Чини ми се ипак да мој пријатељ, као и Црњански, тражи на северу митску земљу Хипербореју.
„Јан Мајен и мој Срем”
Једино егзотичније звучи истраживање Исланда и других нордијских места тридесетих година 20. века када је Милош Црњански дипломатски посећивао северне земље.
Из Земље ватре и леда је слао чланке за предратно Време, а искуства из нордијских земаља касније искористио и за писање дела Код Хиперборејаца (1966).
У роману је често карактерима говорио својe причe о северним пределима. Читајући, покушао сам да запазим оно што и велики писац готово сто година раније.
Нарочито ми је остао урезан један разговор који Црњански у књизи води са младом Италијанком. Говори јој како на Исланду нема цвећа. И стварно, где год сам био на Исланду није било цвећа. Само неке леје у којима све цвеће изгледа као различите врсте купуса.
Писао је Црњански и о исландским коњима, колико кошта хлеб на хладном острву (ражани је омиљен Исланђанима), о авантуристима у северним земљама и истраживачима нордијских предела...
Чланке о Тули, како су стари Грци називали најсевернију земљу, архивирала је Универзитетска библиотека Светозар Марковић.
Хипербореја, коју је Црњански позајмио старих Грка и Римљана ради илустрације и метафоре северних земаља о којим пише, митско је место у којем зимује Аполон, бог Сунца, где је увек лето и живе џинови.
Хиперборејци су били народ који није знао за ратове и који је живео срећно у изобиљу, поштењу и мудрости.
Чини ми се да је Црњански пронашао Хипербореју, своју утопију, тек у сећању на Исланд, Норвешку, Данску, Шпицберген, Јан Мајен и друге нордијске земље.
Треба се вратити на Исланд, а посетити и друге северне земље. Наћи Хипербореју.
Коментари