Јулија Будка о острву Саи – зашто је Нубијац Кнумеш сахрањен у староегипатској гробници

Jедна од водећих стручњака за староегипатску историју на територији Судана, археолошкиња из Немачке Јулија Будка говори о ратним разарањима која угрожавају културна добра под заштитом Унеска, великим открићима на суданском острву Саи, али и инвазијама мува које су реметиле ахреолошка ископавања.

Јулија Будка о острву Саи – зашто је Нубијац Кнумеш сахрањен у староегипатској гробници Јулија Будка о острву Саи – зашто је Нубијац Кнумеш сахрањен у староегипатској гробници

„Ако Суданац има само кошуљу на себи, а странац нема ни толико, он ће је скинути и поклонити је незнанцу. Тога нема у Европи. Пуно топлине гајим према том народу“, почиње своју причу професорка и археолог Јулија Будка, вођа међународног пројекта на Саи острву од 2012. до 2018. У то време сам и ја био тамо, мада је на терену, нисам затекао. Мимоишли смо се.

Чули смо се крајем 2023. године, када су сукоби у Судану већ увелико били у току.

„Питам пријатеље како су, они кажу: 'Јуче је бомба порушила кућу првог комшије, али смо добро', и онда на такву поруку додају веселе смајлије. Учиниће све да ситуацију поправе, ма колико била незгодна, и никада не падају у очај. Једнако су се суочавали са проблемима и у мирнодопско време...“ каже Јулија. Први пут Јулија Будка је отишла у Судан 2001. године, а последњи пут 2023, свега месец дана пред почетак грађанског рата.

Истиче да велики градови из доба староегипатског Новог краљевства постоје само на два места у Судану.

Саи острво је благо човечанства и под заштитом је Унеска.

„Ниједан велики град није изолован, људи раде и живе у његовој околини. Интересује ме периферија насеља, јер је то посредан начин да се много важног сазна и о самом граду. Моја специјалност је бронзано доба”, објашњава и додаје да последње што је радила јесте проучавање налазишта која су двадесет километара удаљена од Саи острва.

Најезда нимита

„Када сам се са трошног бродића први пут искрцала на Саи, била сам одушевљена погледом на Нил и заласком сунца у предвечерје. Сутрадан у седам ујутру започела је најезда ситних црних мува, нимита. Читавих дванаест сати су ме непрекидно нападали цели ројеви, милиони инсеката. Ни један једини секунд нисам имала мира, нити је било начина да се одбраним. Била сам убеђена да ћу већ следећег дана одатле заувек отићи, или ћу полудети. Ни сад ми није јасно како сам издржала. Наредних дана смо радили обучени у мреже за комарце. Мале напасти су причињавале приличну штету, догађало се да колеге одбијају да раде, или да најезде буду толико велике да данима морамо да обустављамо све активности, што се нарочито догађало 2013. године. Муве су, иначе, избирљиве. Не излазе када је превише топло, нити када је хладно. Не воле ни јак ветар. Дакле, када је време савршено, само тад ступају на сцену, обично у фебруару и марту. На срећу, нису активне ноћу, па смо барем спокојно спавали. Уједају све на шта наиђу: псе, магарце... и, наравно, туристе. Немали број агенција није уврстио Саи острво у разгледања, јер знају да им један овакав дан страни гости не би опростили, мада би га свакако заувек запамтили“, вајка се Јулија.

Тим археолога који је предводила Јулија Будка био је подељен на шест до десет људи који су обрађивали грађу у Минхену и Бечу, док је на лицу места радило десетак стручњака уз петнаестак мештана.

Фараони су изградили Саи као пример удобног града за живот. Врло брзо по оснивању, у њега су се уселили и људи који су вековима живели у околини, Нубијци.

„Међунационални контакти у древно доба су постали толико интензивни да Саи не можемо сматрати само египатским насељем – он је постао продукт заједничког живота, и то га чини јединственим. У прошлом веку археолози су волели да све јасно класификују, да стављају размишљања у ’фиоке’. То је египатски град, ствар је јасна. Али ми смо сада суочени с тим да није могућа тако јасна класификација, а прелазне и мешовите категорије не постоје. Морамо да развијемо сасвим нову терминологију и класификацију…“, објашњава Јулија како значај и уникатност локалитета који је тако дуго проучавала утиче на свеопшту историју старог Египта.

Осам хиљада година историје

Трагови готово непрекинутог живота причају причу о осам хиљада година историје, објашњава археолошкиња и набраја богатства које острво поседује: риболов, погодно земљиште за земљорадњу и сточарство, одатле се лако може ићи у лов, ту су рудници злата, али и каменоломи од којих се граде куће и тврђаве.

Саи је био напуштен само привремено, током отоманске владавине, иако су и Турци овде подигли тврђаву. Једино што отежава живот јесу муве, каже Јулија, којих овде вероватно није било у доба старог Египта. „Зашто то мислим? Зато што су Египћани о свему остављали траг. Да су им муве задавале оволико проблема колико мени, о томе би свакако написали жалопојку на неком од зидова храмова и гробница…“, прича у даху Јулија и истиче да су тамо где је било много мува, проналажене чак и староегипатске амајлије за растеривање инсеката.

Нубијци су били потребни Египћанима

Највеће изненађење је археологе чекало у гробници 26 – имена, титуле, оруђе и предмети, све је староегипатско, а анализе костију показују да су ту сахрањени староседеоци Нубијци! Гробови су били неотворени, из периода 18. династије. Керамика пронађена на Саи острву значајно је допринела разумевању овог периода.

„На зидовима су сачувани врло лепи називи из којих сазнајемо да је ту сахрањен Кнумеш, рудар злата, са супругом. Знамо да је Кнумеш у овом граду рођен, ту одрастао и провео цео живот. Са њим су сахрањене амајлије, керамичке посуде, златни прстен, пронашли смо остатке златне посмртне маске, као и традиционалне плаве фигурине за којe су Египћани веровали да ће за преминулог обављати посао у свету мртвих, шабте (ушабте). Могуће је да се над гробницом 26 налазила пирамида, а да је Кнумеш био мумифициран. Само у овој гробници наишли смо на тридесет шест сахрањених, то су вероватно све рођаци, мештани…”, Јулија објашњава да су староседеоци знали где се може пронаћи злато, и зато су били потребни Египћанима.

Вероватно је један од првих упослених Нубијаца био Кнумешов отац, који је примио египатске обичаје и културу. Приходи су му били добари и могао је да изгради квалитетну гробницу од клесаног камена.

Шта је то што је омогућило сину да се сахрани богатије од оца, пита Јулија. Нубијци су примили део египатског идентитета али и сачували своју аутохтону културу.

Славни дани острва Саи

„Знамо да је идентитет флуидна категорија, да је могуће имати више идентитета, као на пример што је случај са мном – ја сам Аустријанка, али радим и живим у Немачкој и везана сам за обе државе“, прави Јулија паралелу која пресеца више миленијума.

„Неколико деценија по оснивању египатског града почињу славни дани Саи острва, о чему сведочи увоз: становници почињу да користе трговачке путеве Египта, да набављају ствари из разних оаза са Леванта. Гробница 26 је отисак целокупног живота града. Значај породице и њихово богатство расли су са развојем насеља, које данас представља један од најбољих археолошких локалитета у Судану. Моја књига посвећена овој гробници је добро примљена међу историчарима широм света“, скромно прича Јулија, мада њени налази доприносе промени целокупног погледа на древну историју.

„Увек смо свему прилазили из египатске перспективе, све се посматрало преко египатских текстова. Било је превише предрасуда према Нубији, а археолошка налазишта причају другачију причу. Сада млади судански археолози граде успешне каријере, они ће сигурно утицати на промену наратива...“, каже Јулија и истиче да је на Сајиу још много посла за будуће археологе.

Рецимо, у граду је прављена керамика, а Јулија Будка каже да још увек нису пронашли радионице. „Нисмо чак проучили ни све значајне гробове…“, додаје.

Рат

Непосредно пре него што смо се чули, група милитаната је упала у Народни музеј у Картуму. Демолирали су биолошку лабораторију, коју је финансирао Британски музеј.

Тај део је вероватно уништен, каже Јулија, али је човек који је ту био запослен на време напустио град.

„Музеј је требало да буде реновиран, па је срећа да је већина ствари изнета са сталне поставке у магацин. Зато се сви надамо да је већина експоната сачувана. Сасвим је могуће да је кров храма који се налази у дворишту погођен експлозивном направом. Сада волонтери чувају музеј. Највећа опасност је да неко од приватних колекционара ангажује приватну милицију да му нешто изнесе из музеја, али ваљда се то неће десити...“, говори ми Јулија а онда наставља да прича о тренутним проблемима који постоје на Саи острву, где је смештен велики број избеглица, посебно жена.

„Њима је потребна храна, али и још много тога. Налазишта нису угрожена. На састанку у Каиру са Унеском дат је низ предлога како да се локалитети заштите. Покушавамо да сакупимо донације и тражимо начине да институције из Европе плате чуваре и археологе у Судану. Ако немају плате, неће моћи да дугорочно заштите локалитете, а најопасније је да нема надзора, посебно у близини већих градова где су у току сукоби...“

На крају разговора слажемо се у једном: откад су странци напустили Судан, интересовање за ратна дешавања је опало у Европи, а то не би смело да се догађа.

“Ми који смо били у Судану, дужни смо да испричамо причу о самоувереним, поносним, скромним, поштеним људима, али и великом историјском и културном благу Судана. Овакву трагедију није заслужио ниједан народ, а они посебно.”

уторак, 16. јул 2024.
28° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару