Косово је срце Сејшела

“Добро дошао на Косово”, рекоше ми чим сам стигао у предграђе Викторије, главног града Сејшела.

“Хоћеш мало вутре? Кокаина? Хероина? Крека? Изгледаш као да би ти пријало”, рекоше ми две црнкиње средњих година које су се тетурале по тротоару, а онда ми се изненада приближише и припише уз мене, истичући своје женске атрибуте.

“Можемо још нешто да ти дамо врло повољно”, шапнуше ми на увце, показујући прстом на моју мајицу. Тек сам тад схватио да на њој пише: “Just do it” (само то уради!).

“Не иде да напустиш Косово без секса и дроге”, рекоше незнанке, док су ми руком прелазиле по телу.

Једва сам се из тог загрљаја извукао, кад ми приђе човек на штакама, без мајице, скоро го, са тетоважама по рукама. Чини се да ће поново киша, па ми нуди поломљени кишобран на продају: повољно, само два пут скупљи од новог! Ваљда је требало труда да се поломи, то се рачуна у цену? Одбијам, а онда ми ређа називе опијата које може “повољно, највишег квалитета” да набави. Каже то је ионако делотворније од кишобрана, могу да бирам ако желим да ми се причињава да сија сунце или, чак, да пада снег...

Понекад се и плива по асфалту

Тих дана падале су кише па је лоше урађен асфалт свуда био поплављен.

Мештани се тетурају до колена у води, подижу кесе са потрепштинама из продавнице, повремено се саплићући о сопствене ноге, а они нарочито опијени покушавају да пливају по асфалту.

Званичне статистике говоре да чак десет одсто становништва Сејшела спада у зависнике од опојних супстанци. На главној рути кријумчарења дроге из Авганистана и Азије за Европу и Африку, сејшелско становништво постало је страшна колатерална штета. Острвска држава раширена преко пола океана није у могућности да контролише порозну границу која се простире хиљадама километара по пучини у свим правцима.

Нарочито много дроге долази из Ирана. Сиромашна насеља су епицентар кријумчарења, трговине и коришћења свих врсти опијата. Како је Косово најсиромашније насеље у држави, вероватно више од две трећине становништва овде редовно конзумира неку врсту опијата.

Бела двоспратна зграда у којој је продавница главно је место у насељу, ту сам прво стигао и одмах изазвао пажњу. По ћошковима стоје људи, понеко је изнео пластичну столицу, па посматра ко све иде по улици или се праћака по барама.

 Косово или Кокосово?

Није ми било једноставно да пронађем Косово, пошто на Гуглу није било уцртано. Тек сам случајно, када су ми рекли коју улицу да укуцам, схватио да сам му близу. Тад је са мном у колима била и једна моја пријатељица, дама и интелектуалка, која је већ зашла у осму деценију.

Мислио сам да је Косово насеље као и свако друго, можда мало сиромашније, али о проблему са дрогом ништа нисам знао. Зато сам тамо слободно кренуо са мојом пријатељицом. Док су мени нудили да купим опијате ии женску нежност, она је чекала у колима, а онда је изашла, начинивши свега неколико корака до продавнице и стала да попуши цигарету.

Један црнац тако ју је гледао, да ме је прожела језа: шта ли ће њој да понуди? Да не доживи срчани удар ако и њој понуди дрогу и секс? Јер зашто би ико овде и долазио, ако то не тражи? То што изгледа као да је сишла са црвеног тепиха из неког дворца, не мења ствар, људске потребе су свуда исте... Пријатељица је одмах схватила да је ово лош крај. У чуду ме пита где смо то дошли, а није је примирило када јој рекох да се налазимо у крају који се зове Косово... Брзо је ушла у ауто и закључала се, чекајући да ја завршим своје истраживање.

На ружним бетонским зидовима исписано је “Косово” на латиници али са словом ц уместо к и с, па би се могло прочитати као Коково.

“Зар Косово не долази од речи кокос?”, упиташе ме, и ја тек тад схватих да је понегде написано тако како се на енглеском пише егзотична воћка која овде расте у изобиљу. Један мештанин био је убеђен да је баш по кокосу насеље добило име, био је запрепашћен кад је чуо да постоји птица кос, био је убеђен да је Косово само скраћено Кокосово...

Све зграде су једнаке, троспратне, жутих фасада. Влага је учинила своје се боја са њих полагано круни и отпада.

"Направише нам од кућа Косово!"

О томе зашто Косово постоји на Сејшелима слушао сам различите теорије. Сведочење које сматрам јединим тачним забележио сам од почасног конзула Србије и славног сејшелског доктора Миодрага Тодоровића.

“Током ратова деведесетих на Сејшелима су одлучили да руше уџерице у близини главног града, нехигијенско насеље које је било легло заразе и веома запуштено, налик ранијим нашим ромским насељима. Пошли су булдожерима да то сруше да би направили социјалне станове за те исте људе. На телевизији су се тих дана вртеле ратне слике са Косова, а толики су крш и рушевине остале иза булдожера, да су становници свуда говорили: направише нам од кућа Косово! У то време још увек није било адреса ни назива улица у целој држави. Још није било ни саграђено ново насеље, долазили су у моју амбуланту и кад их питамо одакле сте, рекли би: са Косова", присећа се др Тодоровић и додаје како је тад знао причу, знао из ког су краја, али...

"Нема назива улица, шта да упишемо у картон? Тај крај нема никакво друго име. Нема друге, кажу да су са Косова, и ја уписујем Косово. До те мере су становници тог краја прихватили да су са Косова да сада и у званичним документима, у њиховим личним картама, пише: Косово!“, објаснио ми је др Тодоровић и развејао све недоумице око имена овог насеља у предграђу Викторије.

Исплело се много легенди око сејшелског Косова и његовог имена. Појединци су ме убеђивали да је то име стекло због шверца дроге и криминала. Прочитао сам у једној књизи теорију како се овде првобитно населило неколико Срба, па да су из носталгије месту дали име Косово. То сам одлучио да проверим, па сам се денуо у истраживање.

Обратих се једном црнцу, што би наши рекли, црн ко угаљ, не изгледа ми да у себи има и кап српске крви.

“Пријатељу, ти ми изгледаш као да си са Косова, ајмо један селфи!”

“Јесам јесам, Косово је моја отаџбина!”, каже он са осмехом.

“И ја сам пореклом са Косова!”, кажем му, а он ме гледа са неверицом.

“Нeма таквих као ти на Косову”, каже с неверицом, сигурно размишља зашто ми је потребно да га лажем, кад он сваког овде познаје а ниједног белца на Косову нема?

“С оного другог Косова, пријатељу”, кажем му.

“Ааа, оно што је по нама добило име?”

Срдачно по леђима потапшах новог “пријатеља”. Нема смисла да се убеђујемо да ли је старија кокошка или јаје, нарочито са људима под дејством опијата.

На сејшелском Косову остварио се сан наших непријатеља: Срба не што нема, него их, сигуран сам, никад није ни било. Нико нас овде ни не повезује са Косовом, таман колико ни Марсовце. Штавише, чинило се да сам ја први Србин који је овде ступио ногом, а не само својим пером. Нема ни цркава, ни Косова поља, а дроге – колико волиш! Чини се да је многима баш овакво Косово у срцу и по вољи. Укуси се, као и Косова, разликују.

Низ десетак зграда пристојно делују, па реших да у једну вишеспратницу уђем, да осетим косовски живот изблиза. Хаустори и ходници са голим бетоном и прљавим зидовима савршено су место за извршење кривичних дела. Прљава врата станова, бука која допире, дерњава, вриска, неартикулисани звуци као да се неко туче - све то учини да сам брже изашао него што сам ушао.

Право са Косова отишао сам на састанак са градоначелником Сејшела, господином Давидом Андреом, првим човеком сејшелске културе. Кад је чуо одакле долазим, разрогачи очи:

"Шта ти би да тамо одеш?”, упита гласно.

“Косово је срце Србије, то је наша земља, ја сам пореклом са српског Косова, један од главних разлога зашто сам желео да дођем на Сејшеле је да видим ово ваше Косово!”

У погледу му неверица и чуђење. Да неко дође на Сејшеле због Косова? То се још није догодило. Да ли су сви Срби тако откачени, или је само овај пред њим такав? Мој долазак ће препричавати фамилији и пријатељима.

А онда ме тихо, као у поверењу, упита:

“Је ли, Викторе, је ли на оном вашем Косову стварно овако као и на нашем?”

“Градоначелниче, плашим се да су сличности неоспорне...”

Странци који нису наклоњени Србији повремено ми кажу: “Ето, Срби воле Косово, а нико да оде тамо!” Од тад за њих имам спреман одговор: не само што сам посетио наше, српско Косово, где су претили да ће да ме (бесплатно) закољу пошто сам Србин, већ и сејшелско, где су хтели да ме одмах надрогирају, додуше за солидну цену и не на националној основи...