Алмати и Астана – два огледала Казахстана

Казахстан, најмногољуднија и територијално највећа држава Централне Азије, крије два града који најбоље осликавају његову сложену прошлост и динамичну садашњост.

Алмати, некадашња престоница, а данас културни и финансијски центар, и Астана, футуристички град на ветровитим степама и симбол новог идентитета независног Казахстана, на први поглед делују различито као дан и ноћ, али се међусобно допуњују, причајући причу о једној земљи на раскршћу номадске традиције и савремених глобалних токова.

Смештен у јужном делу земље, на падинама импресивног планинског масива Тјен Шан, близу границе са Киргистаном, Алмати, многима познатији под старијим руским именом Алма Ата, вековима је био трговинско, културно и образовно седиште, и остао је највећи град у земљи и после распада Совјетског Савеза и изградње нове престонице.

Његово старо име Алматау у преводу значи „планина јабука“, а због богатства дивљих сорти јабука у окружењу, постоји теорија да управо из ових крајева потиче најстарија сорта, Мalus sieversii, прамајка свих данашњих јабука.

Такорећи она која је запeла у Адамовом грлу.

Алмати је град космополитског духа – широких авенија, зелених булевара и паркова и културних институција које сведоче о његовој улози центра из совјетског периода.

У импозантном здању опере и балета био је током Другог светског рата евакуисан Марински театар, али и многе друге најзначајније културне институције Совјетског Савеза измештене су привремено у Алма Ату, па су грађани могли да гледају и слушају најеминентније совјетске уметнике у врхунским продукцијама. Управо ту је и легендарни редитељ Сергеј Ајзенштајн (или Ејзенштејн, према руској транскрипцији), снимао највећи део свог Ивана Грозног, на Стаљинову иницијативу.

Од зграде опере каскадно се спушта ка доњем делу града популарна пешачка улица Панфилова, сва у зеленилу, дрворедима и парковима, а у оближњем парку истог имена смештен је и велелепни Храм Христовог Вазнесења, живописна руска православна црква с почетка двадесетог века, направљена од дрвета, специјалном техником такорећи без ексера. Са својих 56 метара висине друга је највиша дрвена црква на свету и архитектонско ремек-дело Андреја Павловича Зенкова.  

Недалеко од ње је и права људска кошница, оријентални Зелени базар, бучан и питорескни сведок да се налазимо у срцу Централне Азије.

Кок Тобе успињача води до оближњег брда са торњем, забавним парком и панорамским погледом на град и моћне снежне планинске врхове који га окружују. 

Данас је Алмати срце пословног живота земље, али и град који очарава својом природном околином, ски центрима, клизалиштем на највишој надморској висини на свету, шумама, планинским језерима, кањонима и другим чудима природе. 

За разлику од Алматија, који природа обгрљује планинама, нова престоница Астана је град ветровите и хладне степе, где зиме знају да буду екстремно оштре и после Улан Батора друга је најхладнија престоница на свету. 

Ипак, управо у тој суровости природе крије се снага њене симболике. Астана је доказ да Казахстан тежи будућности, модерној технологији и међународној афирмацији.

Путовала сам возом, желећи да искусим тај бескрај казахстанских степа. Пруга из Алматија до Астане простирала се преко непрегледних бледозелених брежуљака усталасаних докле вам досеже поглед, повремено украшених стадима оваца и крава, које су пастири на коњима усмеравали ка сочнијим пашњацима, или монотоне равнице са тек понеким дрветом или жбуном.

Воз је кретао после четири по подне, али сам се надала да ћемо се ипак за дана домоћи Балхашког језера, чију леву обалу пруга прати више од стотинак километара. Било би ми то треће казахстанско језеро које видим, после бледског амбијента Колсаја у Тјен Шан планинама надомак Кине и нестварних тиркизних нијанси Каиндија, из кога израњају готово аветињска танана стабла бреза. 

У возу нажалост није било интернета и није радила никаква навигација у апликацијама, па нисам имала појма где смо и хоћу ли пре ноћи уопште дочекати Балхаш. Мрак је убрзо пао и ни прст пред носом се више није видео, а чак ни кад смо после поноћи стигли у прву успутну станицу, Сари-Шаган, који је иначе смештен на Балхашком језеру, на видику га било није. 

Шеснаесточасовно путовање било је безнадежно досадно, што се, истини за вољу, могло и очекивати. 

Астана ме је зато дочекала сва у сјају и окупана сунцем. Футуристички град усред степског беспућа, проглашен је престоницом 1997, а пројектован по визији првог и такорећи јединог председника независног Казахстана, Нурсултана Назарбајева, који је попут монарха, владао готово три деценије. Једно време је чак и носио његово име. 

Бајтерек торањ, висок 105 метара, симбол је који доминира његовом панорамом. Архитектонско решење Акмирзе Рустембекова засновано је на идеологији древних номада о структури свемира као дрвета живота, које уједињује три света, подземни, земаљски и небески. Торањ је отворен 30. августа 2002. године и са њега се пружа спектакуларан поглед на најмодернији део града и импресивну председничку палату Ак Орда, којој је готово немогуће прићи са било које стране. 

У куполи на врху торња је и отисак десне шаке председника Назарбајева, где туристи углавном у реду чекају да ставе своју руку у отисак и фотографијом овековече тај тренутак. 

Насмејало ме је када сам накнадно прочитала нечије поређење златног отиска длана са механизмом којим се у филму Тотални опозив ослобађа кисеоник на планети Марс.

Асоцијација, али и спекулација је много, поготово на друштвеним мрежама и интернету, и када је реч о многим другим здањима модерне Астане. Неки су је чак прогласили престоницом масонерије, илумината и сатанизма, тумачећи њено име као анаграм ђаволског и упоређујући њене модерне грађевине и пирамиде са бројним окултним симболима. 

На њихово разочарање, Астана на казашком значи једноставно "главни град", мада су се многе његове архитекте потрудиле да мало заголицају машту и у том смислу. Можда само као још један маркетиншки трик.

Визуру града који је готово немогуће препешачити плету неке импресивне аутентичне грађевине, од тржног центра Кан Шатир, који се уздиже попут традиционалне јурте, номадског шатора, али од челика и стакла, преко грандиозне Нур Астана џамије, до пирамидалне Палате мира и хармоније, Нормана Фостера, посвећене међурелигијском дијалогу.

Културним сегментом доминирају велелепна Опера, највећа на азијском континенту, футуристичка Концертна дворана и монументална зграда Националног музеја, без посете којој ни не помишљајте да напустите Астану.

Она ће вам открити корене једног топлог номадског народа и његове богате традиције, али и визију његове сутрашњице, која се с подједнаком утемељеношћу осликава и у старој и у новој престоници, попут два различита, али комплементарна одраза у огледалу, која само гледана заједно стварају једну целину.