Змијско гнездо у граду Ватамуу – „Добро дошли, на сопствени ризик!“

Кроз луксузан хотел, поред дивног базена и неколико паунова, а затим кроз жбуње и стрмоглавом козјом стазицом води пут до врха литице, где се пружа поглед на једну од најлепших пешчаних плажа. Ту су и археолошки остаци џамије старе петсто-шесто година, који служе као подсетник да и ово, наизглед, ново насеље, има дубоке корене.

Најбоље место да вас уједе змија

Али, овамо сам дошао због змија! У близини „Нове бла-бла-бла улице“, како је дословно истакнуто на једном сокаку, налази се скромно здање са великим натписом: „Добро дошли, на сопствени ризик“. Фарма змија са лабораторијом Био-Кен, један од најбољих центара на планети за проучавање змија, изгледа као обична колиба са тремом.

Али, да изглед уме да превари, уверио сам се убрзо пошто сам потписао да их нећу тужити ако ме којим случајем уједе залутала змија отровница. Наравно, пре тога сам се детаљно распитао и сазнао да је вероватно најбоље место на свету где змија може да вас уједе управо ово двориште!

Јер овде се производе противотрови за целу Кенију, па и друге делове света; ту се налази хитна служба за пружање помоћи уједеним несрећницима у целој земљи, са увек дежурним стручњацима који свуда стижу хеликоптерима. Дакле, ако ме змија уједе овде, велика је вероватноћа да ће успети да ми спасу живот, а можда успут ухвате и изгрде змију!

Необичну збирку гуја, највећу у источној Африци, обилазим уз водича, који је врсни зналац свог посла. Наравно, змије су његов живот, у њих је просто заљубљен. Била је то љубав на први поглед или боље рећи – на први ујед!

„Од када ме је змија угризла, а тада ми је било свега осам година, ниједан дан нисам провео без ових дивних створења! Свакако, била је то моја грешка, нагазио сам је; познато је да змије нападају једино у самоодбрани, иначе су праве стидљивице“, каже водич.

Пролазимо поред дрвено-стаклених кавеза, који изгледају као да су стари стотину година, а префарбани пре педесет. Не делују баш као нека гаранција да ће сачувати оно што је у њима. Натпис на улазу одједном добија на тежини. Али кад сам већ кренуо, онда – терај до краја! Гледају ме дубоким очима, као да желе нешто да ми кажу.

Нижу се, једна за другом, црне, црвене, зелене, шаренкасте змије, а ја слушам хвалоспев о свакој врсти.

Селфи са кобром

„Од ове се умире у року од три минута, ујед ове можеш без помоћи да преживиш и цео дан, а код ове је све индивидуално, некад те душа напусти зачас, а некад то траје мало дуже – али за њен отров противотрова нема, па једино пази да те она не уједе, за друге ћемо лако.“ Тура је више била предавање шта да се чини у несрећном случају уједа.

„Знаш ли шта прво што треба да урадиш када те змија уједе?“, пита ме предавач знатижељно.

„Па да позовем помоћ, шта друго.“

„Ма, никако! Прво треба да је сликаш!“

„Мислим да бих преживео и без те успомене.“

„Е па, вероватно не би! Како да знамо који противотров да ти дамо ако не знамо која те је змија ујела?! Дакле, селфи са змијом под обавезно!“, закључи водич помало шеретски.

Долазимо до неколико врста кобри.

„Њен отров страшно личи на пиво. Пошто са њим доста радимо, овде никада не пијемо пиво. За сваки случај, да неко не помеша. Знаш, као што бива да човек уместо воде, рецимо, натегне вотку. Било би баш гадно да натегнеш ово...“, објашњава ми и показује чашу која заиста изгледа као да је у њу сипано пиво, а не отров кобре.

Највише ме плаше зелене змије – веома их је тешко уочити у лишћу. А најнеобичнија је плавичаста лепотанка, која као да се камуфлирала за неприметно пливање у мору, а не за живот у шуми. Још као дете научио сам да у шуме увек залазим ударајући одсечно ногама по тлу, како би се сви гмизавци разбежали.

После уједа змије – алкохол се не сме пити

Сада сазнајем да су змије са хоризонталним шарама мање опасне од оних чије се шаре протежу дуж тела. Ако ме змија уједе, нипошто не бих смео да паничим нити да попијем неко жестоко пиће јер и адреналин и алкохол шире крвне судове и појачавају дејство отрова.

Наравно, сазнајем и мноштво занимљивих информација о животу змија, од којих би већина могла да се смести у опис „ово нисам знао, а нисам ни желео да знам, нити ми то треба у животу“, али не шкоди, а кад не шкоди, онда ипак може да користи.

Рецимо, сазнао сам да постоји три хиљаде седамсто осамдесет девет врста змија на свету, да је шестсто отровно, да свега двеста могу отровом да убију човека, тако да, ако настрадам, могу слободно да кажем да ме је – убила статистика.

Чак ни мртву змију не треба дирати, јер све и да јој је глава одсечена, може да се догоди да посмртно „уједе“, тј. да отров из њених уста заврши у нашој кожи. Змије обожавају тоалете, нарочито када им је много топло, јер користе воду коју налазе у тоалет-шољи.

Тако, пре седања, увек треба добро погледати! 

Наместо ануса, змије имају рупу која служи за све: за уринирање, избацивање измета и за – секс! Нису све змије спремне да постану мајке чим зароне у загрљај змије-љубавника, а нису још откриле контрацептивна средства.

Питомија од питбула – змија као кућни љубимац  

Уместо тога, поједине имају необичну могућност да у свом телу чувају сперму чак три године после бурне ноћи или страсног дана, док не процене да су спремне да изроде пород, и тек онда саме себе том спермом оплоде.

После ових драгоцених сазнања, осећам се спремно да поново одем у шуму. Овај центар има толики успех у подучавању људи да су по целој Кенији никли мини-центри у којима се змије проучавају и показују туристима. Чак овде, у Килифију, постоји још један центар са двадесетак змија, који сам такође посетио.

Да бих осетио колико су отровнице драга бића, водич вади неколико примерака из кавеза. Оне му се одмах увијају око руке и врата, а затим их пружа и мени... Ја прихватам, узимам храпаво вијугаво биће у руке, али је брзо враћам водичу, који је љуби у уста...

„Ех, љубав баш не зна за границе!“, помислих, док ми он захваљује за улазницу коју сам скупо платио, а чији ће део, како тврди, бити искоришћен за повратак ових лепотица у природно станиште.

Да покажу како су змије праве домаће животиње, поставили су слику детета које се игра са овим наизглед застрашујућим створењима. Фарма змија је истовремено и прихватилиште за змије које напусте власници, па ме водич убеђује да једну – усвојим. Мада их се не плашим, није успео да ме убеди да као сувенир из Кеније у Србију понесем живу змију.