Водич за туристе у Кенији: Пре лавова, сомалских терориста и туристичких агената – прво нахраните полицију

Приметио сам како ме прате. Мушкарац хода иза мене и наједном скреће, као да наставља другим путем, али сам крајичком ока ухватио како обрвама и руком нешто сигнализира другом човеку, који онда наставља да иде за мном.

После неколико стотина метара, то се поновило. Покушавам да ходам нормално, док ми срце убрзано лупа. Угледао сам полицијску станицу, ноншалантно почео да јој се приближавам, а онда у њу улетео као фурија. Изненадило ме је да су полицајци у станици обучени у пуну борбену опрему, као да су управо дошли са демонстрација.

Видели су да сам уплашен, и схватили, чини ми се, озбиљно мој случај. У року од десетак минута похватали су све који су ме пратили претходних пола сата. Преда мном се појавила читава свита радника једне туристичке агенције, која је планирала да ми ували своје туре за сафари.

Лакнуло је и мени и полицајцима, који су ми онда саопштили да су гладни и да је ред, кад су ми већ помогли, да их частим ручком и цигаретама. Из једне невоље, упао сам у другу - у Кенији, нажалост, као и у појединим другим државама, нема помоћи ако не платиш.

Најроби није најбезбедније место на свету

Знао сам да Најроби није најбезбедније место на свету, и у складу са тим сам се и понашао. Пре него што сам изашао из хотела, све што могу оставио сам у сефу.

Због слања трупа у Сомалију, као и због великог броја туриста, Кенија је омиљена мета за нападе сомалских терориста, а оружане пљачке и киднаповања нису реткост.

Током ноћи нисам уопште излазио из хотела, који је ограђен високим бедемима и посебним обезбеђењем као каква тврђава, а свуда сам се кретао искључиво у таксију или у туристичким групама. На мапи сам означио скоро половину града црвеном бојом: то су фавеле и опасни делови где никако не бих смео да залазим.

Догађај који сам описао одиграо се током једине моје самосталне шетње по најбезбеднијем делу центра града у по бела дана. Ходао сам самоуверено, хитро, уавжавајући локалне савете, али чињеница да сам странац била је довољна да некоме западнем за око.

Каква је штета што овај град препун живота, модерних здања, богатих музеја, одличних ресторана и раскошних паркова, мора да живи у мрачној сенци криминала и страха. Ја лично, ако се изузме непријатна ситуација са туристичким уходама, у Најробију нисам имао проблема, али су ме непрестани опрез и зазор уморили.

Цртице из не тако давне историје Најробија

Потпуно нов град изграђен преко мочваре, основан је тек 1899. године на реци Најроби, што значи „хладна вода“.

На првим фотографијама досељеника, становника будуће метрополе који су ту приспели почетком двадесетог века виде се шатори и утрина. Данас је то десети по величини град у Африци, са више од четири милиона становника. Убрзан развој и непланска градња нових кућа, нажалост, уништили су већи део старије, колонијалне архитектуре.

Град је настао као станица и депо на прузи која се градила из Момбасе ка престоници Уганде, Кампали. Још пре него што је изграђена, прозвали су је „Железницом лудака”, због високих трошкова градње и неизвесне трасе и исплативости. 

Није прошло ни годину дана пошто је кренуо први воз 6. јуна 1900, а страшни лав је једног надзорника железнице извукао из купеа и појео! О неславном почетку славног града сведочи стари вагон у Железничком музеју, на којем се и данас могу видети разлупани прозори, као и угравирано име Чарлса Хенрија Рејала, који је свој радни век завршио у чељустима лава староседеоца Најробија. Тих година становници града углавном нису излазили на улицу без пушке у рукама, а забележено је да су лавови појели чак сто тридесет и пет радника железнице за мање од годину дана! С обзиром на то да људи нису уобичајена храна за лавове и да је у том времену било несразмерно много напада на људе, научници сматрају да се радило о неколико лавова који су вероватно били условљени лошим здрављем и приликама у дивљини да се окрену новоуспостављеној железници као главном извору хране.

Лав усред саобраћајног шпица

Био сам убеђен да су такви инциденти давна прошлост, све док таксиста није панично узвикнуо „Затварај прозор!”. Била је велика гужва и већина возила је у једном тренутку стала. Тада, на свега неколико десетина метара од нас, усред саобраћајног шпица у највећој гужви угледах – лава!

“Не брини се, барем једном годишње лавови залутају у град, али ретко кога нападну. Они су сладокусци, не воле укус човека”, рекао ми је, не без ироније, таксиста.

Тако сам сазнао да је први национални парк у Кенији отворен управо у Најробију, свега седам километара од центра града. То Најроби и дан-данас чини једином престоницом која у свом административном округу има и заштићени национални парк и у њему – лавове. 

Ово је јединствена метропола где се може ићи на сафари, а да се, фактички, не излази из града! Нестварно је видети дивље животиње у пуном сјају, а у даљој позадини – солитере! 

Сукоби животиња и људи у скорој будућности све извеснији

Но, како то већ живот уме да удеси, када сам отишао да посетим парк, видео сам у њему много животиња, али од лавова није било ни трага ни гласа! Једва смо угледали два сакривена дубоко у растињу, тако да сам лава далеко боље осмотрио на ауто-путу, него у природи! Изгледа да су се тих дана цареви животињског царства више шетали по граду него по, очигледно, недовољно ограђеној савани.

Национални парк су основали Британци како би смањили непланиране посете жирафа, слонова, зебри, носорога и других дивних бића центру нове престонице.

Направили су велику и дугачку ограду према граду, а одређени део пространства прогласили заштићеном зоном за флору и фауну. Међутим, парк не може бити омеђен са свих страна, пошто животиње мигрирају у друге делове Кеније зависно од годишњих доба и кише. Како су насеља све гушћа, ускоро прете да у потпуности окруже заштићену зону, па су сукоби животиња и људи у скорој будућности све извеснији, док је опстанак парка и драгоценог живота који се ту чува – неизвестан.

Градским аутбусом на сафари

Чекам на аутобуској станици – прави градски аутобус за дивљину! Дошао сам да се придружим званичној тури у организацији самог парка. Никада раније нисам ишао на сафари аутобусом, па још градским, па је већ то било необично, али што сам се изненадио када сам угледао возило са свих страна осликано карикатурама животиња! Смеше ми се, као у цртаном филму жирафе, зебре, носорози!

После свега неколико минута вожње кроз високу траву и жбуње, наилазимо на десетине зебри, пар жирафа, неколико антилопа са дивним вијугавим роговима, а затим и на читаву колонију крупних црних птица. Аутобус тутњи по савани, по уском земљаном путу, а у близини се виде новоизграђене зграде. Стижемо до језерцета из којег ме нетремице посматра неколико пари очију што једва провирују из воде – нилски коњи! Један смешан ној појурио је недужну антилопу која је мирно пасла у његовој близини, а затим се окренуо ка нама, као да ће и аутобус да појури.

Највише на свету носорога има у Најробију

Убрзо се упознајемо и са неколико носорога.

„Најгушћа насељеност носорога на свету налази се управо у Најробију!“, саопштава преко микрофона возач и каже да их на овом малом простору живи више од педесет.

После нешто мање од три сата, аутобус нас враћа на полазиште. На излазу постоји стаза која води кроз шуму и необичан хибрид праве природе и зоолошког парка. Пигмејски нилски коњ и један носорог дочекују одушевљену дечицу и мене који сам једнако раздраган.

Густа шума, много другачија од саване парка, дом је хиљада птица чији цвркут не престаје. Једна хијена је начуљила уши и гледа ме директно у очи.

Нилски коњ управо руча, буцмасти обрашчићи просто маме да их неко уштине!

Усплахирено мајмунче покушава да ровари по канти за ђубре поред које пролазим, али овде све канте имају заварене металне поклопце, пошто је интересовање животиња за оно што људи баце а могло би се појести, разумљиво – велико.

Би ми жао тог маленог бића пуног енергије: очајнички је протурао руке кроз решетке, настојећи да унутра гурне и своју неразумну главицу.