Зашто аустралијски торбари постају канибали након секса, који је за њих – смртоносан

Елиот Боверман, био је у дводневном обиласку Националног парка Нова Енглеска чији су планински врхови високи 1.500 метара и једни од највиших на средњоисточној обали Аустралије. Док је прегледао неке врсте биљке на стази, чуо је шуштање у жбуњу испред себе и завиривши ближе, видео нешто занимљиво. Мали сисар се изненада појавио, вукући труп другог сисара, који је потом почео да прождире.

Неколико дана касније, када је прегледао снимак, истраживачи природе из организације у којој је и Боверман, схватио је да видео садржи нешто што се ретко виђа у дивљини, о чему је објављен и рад у часопису Australian Mammalogy.

Крзнено створење на снимку је ентехинус, домаћи торбар, становник шумовитих подручја у источној, југозападној и северној Аустралији. Ентехинуси обично једу разне инсекте и пауке, повремено мале кичмењаке као што су птице, гуштери или други сисари.

Али снимак камере јасно је показао копненог ентехинуса (antechinus mimetes mimetes) који је јео мртвог припадника своје врсте!

Ентехинуси су можда најпознатији по томе што показују „самоубилачку репродукцију праксу“. Реч је о смрти након размножавања. Тај феномен је познат код неких биљака, бескичмењака и кичмењака, али је реткост код сисара.

Наиме, сваке године сви мужјаци ентехинуса угину на крају сезоне парења, после једне до три недеље, „отровани“ сопственим хормонима. То је зато што хормон стреса кортизол расте током периода парења.

Истовремено, пораст тестостерона из супер-великих тестиса код мушкараца узрокује „квар“ у биолошком механизму, дешава се „поплава невезаног (слободног) кортизола који доводи до отказивања системских органа и неизбежне, језиве смрти сваког мужјака.

На срећу, смрт наступа тек након што мужјаци оплоде женке у, како научници описују „маратонским сесијама парења“ које траје и до 14 сати.

Носеће женке су тада одговорне да обезбеде опстанак врсте, пошто заједнице ових сисара остају без мужјака.

Зашто је eнтехинус постао канибал

Интензивно парење сагорева калорије, а на крају зиме нема довољно хране за бескичмењаке.

Мужјаци ентехинуси који падају мртви после парења, биће гозба за друге припаднике врсте.

Животињско месо пружа доста калорија и енергије, а већ преминули мужјак, већ је спреман оброк, не треба га ни ловити.

У многим областима Аустралије, две врсте ентехинуса (од познатих петнаест) живе у истим стаништима, и обично су њихови периоди размножавања раздвојени у периоду од само неколико недеља. Сценарио је такав да се јединке не могу хранити само лешевима своје врсте, већ и конзумирати друге врсте.

Свака врста ентехинуса може имати користи од конзумирања угинулих мужјака друге. За врсте које су се раније размножавале, женке могу бити скотне или у лактацији, што је огроман одлив енергије.

За врсте које се касније размножавају, оба пола морају да добију на тежини и форми, пре него што започне њихов сопствени период парења и размножавања.

Стручни рад о овом феномену објавио је Ендрју М. Бејкер, ванредни професор екологије и науке о животној средини, са Технолошког универзитета у Квинсленду. Бејкер се захваљује на доприносу који су пружили Елиот Боверману из Савета Sunshine Coast, и Јану Гинтеру из Квинслендског Одељења за животну средину, науку и иновације у Квинсленду.

Чланак, са иновативноим сазнањима коаутора, је објављен у часопису The Conversation.