Немачка пластика стигла све до Арктика

Пластични отпад је присутан у свим екосистемима на планети и стигао је и до удаљених арктичких региона. Слабо су насељени, а други људи тамо ретко долазе, осим на рибарским бродовима и много ређе - научним експедицијама.

Но у последње време су учестала туристичка путовања у арктичке пределе. И тако је настао спој лепог и корисног.

Туристи као - грађани научници

Управо арктички туристи су као Грађани научници (Citizen Science), помогли да се сачини тек објављена студија о смећу у арктичком региону.

Јер, када се ради о научним анализама врста и порекла отпада у арктичким регионима, научници су се углавном ослањали на компујтерске моделе, али емпиријски подаци су били оскудни - што значи да скоро нико од научника није био у том региону и својим очима видео или рукама покупио тај отпад, па га онда анализирао.

Туристи су били очи и руке научника и уз мало инструкција испоручили емпиријску грађу за студију отпада. Предмете су налазили на 14 плажа норвешког архипелага Шпицберген на излетима током крстарења између 2016. и 2021. а у сарадњи са Институтом Алфред Вегенер (АВИ).

Излете туриста-грађана-научника организовала је туристички водич Биргит Луц, уз подршку посаде брода. Ову сарадњу са научницима је предложила управо она, која је и коауторка студије, јер је током екскурзија и раније спроводила акције чишћења смећа и желела да помогне научницима.

Претходно је прочитала медијске извештаје о отпаду који плута у арктичким водама, инспирисане публикацијом коауторке студије Мелани Бергман и других, објављене 2016.

Протокол за истраживање је заједнички развијен путем видео конференција како би то било изводљиво за групе туриста на арктичким плажама.

Већина отпада је везана за риболов и од пластике

Туристи-грађани-научници су покупили укупно 1,62 тоне, односно 23 000 комада отпада. Међутим није то све било погодно за научну анализу.

Ипак то смеће се може описати овако: већина предмета, и по броју и по маси - била је од пластике (80%), а остало су били метали и други материјали.

Највећи део отпада (87%), могао би да се припише риболову, на пример остаци рибарских мрежа или делови пластичних контејнера за уловљену рибу.

Само један одсто тог смећа је могао да се анализира по пореклу - тако што је имао жигове или етикете. То су туристи спаковали у три велике вреће од по кубик и по запремине и то је служило као емпиријска грађа за две научнице Мелани Бергман и Ану Натали Мајер.

Осам одсто смећа на Арктику - из Немачке

Већина тих артикала потиче из арктичких држава (65%), посебно из Русије (32%) и Норвешке (16%). Али скоро трећина предмета (30%) била је европске провенијенције, посебно из Немачке (8%). Пет одсто потиче из удаљенијих извора - САД, Kина, Kореја, Бразил и друге земље.

„Имајући у виду да је Немачка европски шампион и у производњи пластике и у извозу отпада, овај релативно висок допринос смећу није изненађење", критикује Бергман и додаје:

„Наши резултати јасно показују да чак и богате и еколошки свесне индустријске нације попут Немачке, које би могле да приуште боље управљање отпадом, дају значајан допринос загађењу удаљених екосистема као што је Арктик."

Избегавање отпада и побољшање управљања отпадом

Да би се проблем ефикасно решио, мора се побољшати управљање отпадом на лицу места - посебно на бродовима и у рибарству.

„Морамо радити на томе да рибари не бацају крајеве ужади или мреже у воду, да њихова опрема буде означена или да се забрани коришћење мрежа које се вуку по дну јер се могу запетљати и тамо и остати."

Барем једнако важно је масовно смањење глобалне производње пластике, посебно у индустријализованим земљама Европе, Северне Америке и Азије, пошто око једанаест одсто производње пластике завршава у води.

„То још једном наглашава хитност амбициозног и правно обавезујућег споразума УН о пластици, о коме се тренутно преговара и који би требало да ступи на снагу 2024", рекла је Бергман.

„Научне студије су израчунале да би се око 45 одсто пластичног загађења могло спасити заменом другим материјалима, другачијим транспортом или системима за наплаћивање и враћање амбалаже.

Арктик као складиште смећа

Пластични отпад доспева у море преко река и транспортује се океанским струјама од Атлантика, Северног мора и северног Пацифика до Арктичког океана.

Студија такође показује да обале Арктика све више постају својеврсно одлагалиште отпада. То се види упоређивањем нових података са претходним истраживањима.

Пластични отпад представља додатне проблеме за арктичке екосистеме. Јер, Арктик се загрева четири пута брже од глобалног просека.