Где бацате уље после спремања ручка

Годишње потрошимо око 90.000 тона јестивог уља, а више од 30 одсто заврши као отпад. Иако су отпадна јестива уља неопасни отпад, јер су биоразградива, ипак угрожавају животну средину. Највећи део заврши у сливнику.

„Уколико ова уља заврше у водотоцима, они се у почетној фази налазе на површини и могу отежати размену кисеоника. Приликом даље разградње користи се одређена количина кисеоника и у неким мањим водотоцима може смањити концентрацију. А уколико се пролије по земљишту, то земљиште може бити у одређеном периоду неупотребљиво за пољопривредну производњу, или може угрозити постојећи биљни свет“, истакао је Марко Вученовић из Удружења рециклера.

Можда и смемо, иако не би требало да бацамо уље где нам падне на памет, али према Закону о отпаду, угоститељи не би смели то да раде. Ресторани, локали брзе хране, рибарнице, печењаре, сви морају да поседују потврду о томе да отпад дају овлашћеној фирми која га рециклира.

„Остатке уља од хране пакујемо у посебну амбалажу и у обавези смо да предамо фирми која се бави откупом тог уља, на нашу радост, некада давно нисмо знали шта ћемо с тим уљем. Они долазе кад их ми позовемо, данас их позовемо, сутра дођу. То је најчешће једном недељно, канте су од 20 литара“, наводи угоститељ Милан Стојановић.

Највећа фирма у Србији месечно откупи 120 тона отпадног уља, а потом га извози у Европску унију, најчешће у Немачку и Аустрију. Од уља се тамо производи биодизел. То функционише јер угоститељи за искоришћену масноћу добијају новац.

Можда ни грађани не би бацали уље у сливнике када би добили исти подстицај. Овако би морали сами да се организују у својим зградама да би се фирми која откупљује отпад исплатило да дође по њега. У Белгији и Аустрији се више од 50 одсто отпадног уља прикупи из домаћинстава.