Молекул из крви питона могао би да постане нови лек против гојазности, кажу научници

Питони се придржавају најстроже дијете. Када за један оброк прогутају антилопу, после тога месецима не једу. Научници су сада открили молекул који изгледа да је кључан за овај метаболички подвиг и за који кажу да би могао да отвори пут новој класи лекова против гојазности.

Када је метаболит питона, чија концентрација у крви расте након јела, дат гојазним мишевима, они су избегавали храну и брзо губили на тежини. Научници су рекли да би молекул могао имати сличан ефекат као лекови попут веговија.

„Очигледно је да ми нисмо змије“, напомиње др Џонатан Лонг, ванредни професор патологије на Универзитету Станфорд и коаутор истраживања. „Али можда проучавањем ових животиња можемо да идентификујемо молекуле или метаболичке путеве који такође утичу на људски метаболизам.“

Јединствен метаболизам питона

Бурмански питони могу нарасти до више од пет метара дужине и близу 100 килограма тежине. У дивљини, змије конзумирају плен који може достићи 100 одсто њихове телесне тежине.

У наредним сатима пошто питон прогута плен, његово срце се шири за 25 одсто, а метаболизам се убрзава 4.000 пута како би му помогло да свари оброк. Затим могу да издрже 12 до 18 месеци без јела, наизглед, са мало негативних последица.

Најпре, научници су кренули у откривање метаболита укључених у нагли раст срца питона након храњења. Испитали су крв младих бурманских питона, тежине око један и по до два и по килограма, пре и после оброка који је чинио око 25 одсто њихове телесне тежине. Лабораторијске змије су постиле 28 дана пре храњења.

Научници су установили више од 200 молекула који су се значајно повећали у крви питона у року од неколико сати након јела, и један који се повећао више од хиљаду пута. Овај молекул, назван pTOS, производе цревне бактерије змије, а познато је да је присутан у ниским нивоима и у људском урину.

Добра реакција код лабораторијских мишева

Међутим, када је pTOS примењен на лабораторијске мишеве, није било очигледних ефеката на потрошњу енергије или величину органа. „Оно што јесте регулисао јесте апетит и понашање мишева у вези са храном“, напомиње Лонг.

Гојазни мишеви којима је дат pTOS јели су знатно мање од мишева у контролној групи и, након 28 дана, изгубили су девет одсто телесне тежине.

Чини се да молекул делује другачије од лекова ГЛП-1 као што је вегови, који делимично делују успоравајући пражњење желуца, што заузврат чини да се људи дуже осећају ситима, али је такође повезано са мучнином, затвором и боловима у стомаку.

Потребна су додатна истраживања

Уместо тога, pTOS изгледа делује на регион мозга, хипоталамус, за који се зна да регулише апетит.

Професор Лесли Лајнванд, биолог са Универзитета Колорадо у Боулдеру, која се две деценије бави проучавањем питона и била је коаутор истраживања, наводи да: „У основи смо открили супресор апетита који делује код мишева без неких нежељених ефеката које имају лекови ГЛП-1.“

Проф. Лајнванд напомиње да ће бити потребна даља истраживања пре него што се налази могу клинички применити, али да се, пошто се pTOS природно јавља и код људи, очекује да буде безбедан.

Истраживање је објављено у часопису Nature Metabolism.