Порекло мистериозних сибирских кратера можда лежи дубље у унутрашњости Земље него што се мислило

Први кратер настао као резултат спонтане подземне експлозије која је разнела земљу у свим правцима, откривен је 2014. године на крајњем северу западног Сибира. Уследила су даља открића, а неке од рупа су биле дубоке и преко 45 метара.

Узрок је у почетку био мистерија, али су научници на крају повезали експлозије са климатским променама и порастом температуре. Како се пермафрост топи, утврдили су, џепови метана се формирају испод површине.

Али питања су остала: Зашто су се експлозије дешавале само у Сибиру, када се Арктик у целини загрева брже од остатка планете? И да ли ће експлозије постати чешће ако планета настави да се загрева?

Нова студија геолога са Универзитета у Ослу, објављена у часопису Science of the Total Environment нуди одговоре.
Др Хелг Хелеванг, геолог за животну средину и главни аутор нове студије, наводи да се први пут заинтересовао за кратере, на полуострвима Јамал и Гида, након што је погледао кратки документарац Би-Би-Сија. „Одмах смо пожелели да разумемо како настају“, рекао је др Хелеванг.

Његов тим је истражио постојећу литературу, али ниједно од објављених истраживања о кратерима није дало задовољавајуће објашњење зашто су кратери настали на два северна полуострва, а не у „огромним подручјима пермафроста другде у Арктику“.

Зато су др Хелеванг и његове колеге одлучили да детаљније проуче податке. Почели су са прегледом објављених запажања на енглеском и руском језику. На основу тог прегледа, тим је креирао сопствене компјутерске моделе за истраживање узока експлозија.

Овај део Сибира је познат по великим налазиштима природног гаса. Али др Хелеванг и његове колеге су приметили да се на полуострвима Јамал и Гида такође појављују знаци тањења пермафроста повезани са раседањем, у суштини пукотинама у основним стенама изазваним тектонском активношћу у том подручју. Посумњао је да су управо раседи играли улогу у формирању гасних кратера.

Према компјутерским моделима тима, услови за експлозију почињу да се јављају када се гас креће навише кроз раседе у шупљину испод пермафроста која је довољно чврста да спречи цурење већине гаса у атмосферу. Када више температуре отопе тај пермафрост, формирајући плитка језера на нивоу тла, заштита је ослабљена.

Истовремено, притисак унутар шупљине се повећава како више температуре ослобађају гас заробљен испод леда, који се комбинује са прекомерно потиснутим гасом који долази из раседа дубоко испод. Ако притисак у шупљини постане прејак, према моделима, све то може да произведе огромну експлозију. И понекад се то и дешава.

Од тог првог открића 2014. године, на два полуострва је откривено од осам до најмање 17 гасних кратера, у зависности од тога како су дефинисани. И та појава би могла све чешће да се дешава, према речима др Хелеванга.

„Како се атмосферско загревање и слабљење површинског пермафроста настављају, вероватно је да ће се догодити још експлозија.“

Јевгениј Чувилин, геолог са Сколковског института за науку и технологију у Москви, који је проучавао гасне кратере, али није био укључен у рад др Хелеванга, истакао је да је нова студија веома добро објединила ранија истраживања. Али, иако су коришћени модели добри, напомиње др Чувилин, геологија подручја је „слабо проучена“ и нико није бушио дубоко у кратере да би видео њихову пуну дубину.

„Доступни појединачни геофизички подаци су индиректни и остају непотврђени“, додаје др Чувилин. Једно од ограничења модела које је предложио тим др Хелеванга, рекао је он, јесте то што не објашњавају како се шупљине уопште формирају испод површине.

Могуће је да су се такве експлозије дешавале и у прошлости, али су можда пропуштене јер су сателитска посматрања подручја била ређа, а локално становништво је ретко. Пошто се неки остаци вероватно враћају у ове кратере након експлозије, веома је вероватно да су у почетку били још дубљи.

„Ови кратери брзо деградирају и претварају се у језера док се лед топи или пуне водом, тако да је могуће да нису забележени док су били празни“, наглашава Лорен Шурмајер, истраживач са Универзитета на Хавајима, која је 2023. године објавила посебну студију о гасним кратерима. „У овом подручју има много више структура сличних језерима него кратера.“

Др Хелеванг истиче и да би желео да посматра како ови гасни кратери почињу да еволуирају у језера током година и да ли почињу да личе на друга језера у региону. Услови су били слични или топлији у том подручју пре око 9.000 до 10.000 година, и могуће је да су се такви кратери појавили и тада.

„Многа од ових језера су можда били емисијски кратери“, закључује др Хелеванг.