Између науке и псеудонауке, Музеј алхемије

У подруму једне стамбене зграде, у самом центру града, вишефункционална алхемичарска радионица повезана је подземним тунелима са кључним тачкама старог и владарског дела Прага: Старим градом, Касарнама и Прашким дворцем. То је постала основа за мали музеј Zrcadlo alchymie (лат. Speculum Alchemiae), Огледало алхемије, који посетиоце упознаје са тајном, окултном историјом града.

Између науке и псеудонауке

У 16. веку Праг је био домовина Рудолфа Другог (1552‒1612), цара Светог римског царства. Рудолф Други је био велики покровитељ уметности и науке. Све до своје смрти настојао је да Праг постане један од водећих центара научног истраживања и уметничког стваралаштва у Европи. У то време био је домаћин водећим научницима, филозофима и уметницима. Поред интересовања за науку, био је покровитељ алхемичара. У 16. веку, времену ренесансе и експлозије човекове радозналости, није постојала оштра граница између науке и псеудонауке: алхемије, астрологије, кабале...

Иако је алхемија сматрана легитимном научном дисциплином, Рудолф Други је за место алхемијске лабораторије изабрао Јеврејску четврт. Могуће је да је разлог био јеврејски мистицизам и већа отвореност за окултне науке и херметизам.

У Праг су стизали бројни, данас признати научници тражећи инспирацију за своја истраживања у псеудонауци. Математичар и астроном Јохан Кеплер је био и астролог. Исак Њутн, поред револуционарних доприноса у области класичне механике, проводио је велики део свог живота у проучавању алхемије, као и Роберт Бојл, отац савремене хемије.

Међу гостима Рудолфа Другог био је и Џон Ди, енглески математичар, географ, астроном, астролог, окултиста, власник највеће библиотеке у Енглеској, познавалац механике, картографије и навигације, алгебре, алхемије и кабале. Ди је упознао самопроглашеног медијума Едварда Талбота (касније Едвард Кели) који ће му помоћи да направи нови магијски алфабет. Од тог времена Ди је потпуно занемарио друга занимања и посветио се искључиво алхемијским и окултним наукама. Прорицање будућности из кристала и призивање духова које су Џон Ди и Едвард Кели практиковали, било је сувише и за толерантног цара Рудолфа који им је, под притиском римског папе, отказао гостопримство.

Камен мудрости у 20. веку

Алхемија више није прихваћена као научни начин гледања на природу, али постоје историјски докази да су алхемичари, иако нису увек схватали резултате својих експеримената, дали свој допринос науци, попут физике и хемије.

Камен мудрости (лат. lapis philosophorum) митска је супстанца која у крушколикој реторти претвара бакар и калај у злато. Он је и састојак еликсира живота који лечи, побољшава здравље и продужава живот. Проналажење камена мудрости и злата био је циљ западњачке алхемије, али су други алхемичари камен мудрости постављали у духовну сферу. Један од највећих научника 20. века, Карл Густав Јунг проучавао је алхемијске симболе и камен мудрости довео у везу са психолошким процесима и човековим спиритуалним развојем.

Почетком 20. века добијањем злата у нуклеарном реактору изгледало је да су се остварили снови ренесансних алхемичара. Ипак, ускоро се утврдило да злато добијено на овакав начин није постојано (добија се радиоактивни изотоп), а процес је сувише скуп.

Сан о вештачком човечуљку

Људи су били заинтересовани за стварање вештачког живота и у древним цивилизацијама. Ова идеја је садржана у алхемијском покушају стварања вештачког човечуљка (homunculus), што је блиско јеврејском миту о Голему. У Талмуду и легендама, Голем се дефинише као нешто недовршено и као ембрион. Према једној верзији, прашки рабин Јуда Лев бен Безабел направио је Голема помоћу магијских формула од блата из Влтаве, крајем 16. века. Ово фантастично биће требало је да заштитити Јевреје од погрома.

Мит, наука и етика

На гравирама из 19. века приказани су Др Фауст и његов хомункулус. Стварање вештачког човека коришћењем забрањеног знања и последице тог чина, присутни су у уметности, од Гетеовог Фауста, преко Франкенштајна до киборга у научнофантастичној књижевности и филму.

Али, када говоримо о науци, чињеница је да су савремене дебате о етици генетичког инжењеринга, кибернетике, клонирања, заправо ‒ обнова алхемичарског сна о хомункулусу.

Приредила Мирјана Бјелогрлић