Брак у модерној Србији – шта се променило од давних дана

Историчарка и ауторка књиге Александра Вулетић у свом гостовању објаснила је како је настала књига и шта ју је инспирисало да пише о браку у Србији.

„Моја интересовања одувек су била везана за друштвену историју. У архивима сам пронашла прилично велики број докумената који, чини ми се, бацају нешто другачије светло на слику брака у прошлости од оне коју обично имамо. Тако је почело истраживање о овој теми, које је резултирало бројним радовима, између осталог и овом књигом“, рекла је ауторка.

Додаје да је у 19. веку граница за удају девојака била 14 година, док је за момке износила 17 година, али је било захтева да та граница буде и нижа. То се и тада сматрало веома раним уласком у брак.

Због чега су тражили и раније да ступе у брак?

„Граница за жене је нешто касније померена на 15 година, али је важно рећи да су те границе биле сличне и у другим европским земљама. Дакле, Србија није била изузетак. Једноставно, тада је живот био убрзан. Животни циклус био је бржи – људи су се раније венчавали, раније добијали децу и раније умирали него данас. Брак је, нарочито на селу, имао велики значај за опстанак и егзистенцију“, истакла је историчарка.

Наводи да су жене биле веома важне као радна снага у домаћинству. Многе сеоске породице које би остале без неког члана, односно које су имале мали број радних руку, тежиле су да што пре ожене своје малолетне синове, па су државне власти биле затрпане молбама да им се то дозволи, јер је опстанак породице био у питању.

Црква је водила рачуна да се те границе поштују

„О тим границама када деца ступају у брак – црква је водила рачуна да у брак не ступају деца која још нису сазрела, али се истовремено водило рачуна и о економским, односно егзистенцијалним разлозима“, рекла је историчарка.

Многи обичаји у руралним срединама задржали су се до данас. У једном тренутку закон је забранио отмицу деце и бег жена.

Ко је бежао, а ко је крао младе?

„Отмица девојака била је веома раширена у 18. веку. Почетком 19. века, од устаничког периода, држава покушава да овај обичај сузбије као нехришћански и нецивилизован. Отмица је, међутим, била значајна и из економских разлога. Многи мушкарци у то време тешко су могли да се ожене на селу. На пример, Вук Караџић у Српском рјечнику, под одредницом 'женидба', наводи да се донедавно у Србији толико много искало за девојке да се сиромашан човек није могао оженити. Једноставно, многи родитељи девојака тражили су надокнаду за губитак једног пара радних руку“, нагласила је ауторка.

Она наводи да многи младићи нису били у могућности да редовним путем дођу до жене, па су прибегавали отмици. С друге стране, чим су успостављене прве националне, односно устаничке власти, овај обичај је забрањен.

Занимљиво је да је Карађорђе током Првог српског устанка у неколико својих уредби забрањивао отмицу, иако се он сам, још као хајдучки харамбаша, дакле пре устанка, оженио отмицом, као и да је на исти начин женио многе чланове своје хајдучке дружине. У новим друштвеним околностима, међутим, понашао се другачије и настојао да овај обичај искорени.

„Договорени бег дешавао се из различитих разлога. Када, на пример, родитељи девојке нису дозвољавали удају за изабраног момка, она би крадом одлазила у његов дом и на тај начин би се на крају венчали. Такође, пошто су свадбе, као и данас, пратиле бројне обичаје који су изискивали значајна финансијска средства, породице су се често договарале да млада, у договору са младожењом, побегне, како би се венчали без велике свадбе и избегли високе трошкове“, рекла је Александра Вулетић.

Како смо толико напредовали у релативно кратком року, историјски гледано?

„Захваљујући друштвеним и економским променама, као и великим напорима државе, нарочито у првим деценијама 19. века, када је издавала бројне уредбе којима је регулисала брак – јер је брак у то време био основна друштвена установа – друштво је постепено уређивано. Уређујући брак, држава је уређивала и друштво.

Тако смо од почетка 19. века дошли до данашњег времена, када се брак делимично променио и када га посматрамо на другачији начин. И држава, и црква, и друштво вршили су много већи притисак на појединца него данас“, закључила је Александра Вулетић, историчарка и аутор књиге Брак у модерној Србији.