„Забрањено пушење“ у Дoму омладине

„Намера нам је да се уз мало лаганији репертоар проведемо добро, заједно с београдском публиком која нам је увек била 12. играч“, рекао је Танјугу фронтмен „Забрањеног пушења“ Давор Сучић, познатији као Сејо Сексон.

Сучић најављује добру забаву у Београду у продужетку новогодишњег славља.

„Свираћемо концерт под радним називом 'Нећу политику у моју бутигу', као што је то речено у телевизијској серији Наше мало мисто. Мало да се забавимо без ових политичких песама и те анализе друштвеног система“, рекао је Сексон.

Фронтмен популарног сарајевског састава присетио се првог наступа „Забрањеног пушења“ за новогодишње празнике.

„Први пут смо свирали Нову годину на Јахорини и у ствари први пут смо били у прилици да свирамо са пуно тих паузи, јер власници те дворане су тражили да се често прекида, да долазе оне разне новогодишње игре, награде, водитељи, гости изненађења, мађионичар... Наравно, ми смо све те прилике искористили да се још мало 'дорадимо' на шанку, тако да смо тамо већ неки трећи сет, били мортус пијани. Тада сам схватио да чим се вратим у Сарајево, морам отићи на један семинар код народњака и код ових оркестара што свирају свадбе, да ми мало објасне технологију свирања таквих свирки са пуно пауза“, испричао је Сексон.

„Забрањено пушење“ настало је 1980. године као класичан „гаражни бенд“, састављен од клинаца који су заједно ишли у сарајевску Другу гимназију и делили исту улицу, данас легендарну „Фуада Миџића“ у кварту Кошево.

Сачињавали су је тадашњи средњошколци и пријатељи из улице: Ненад Јанковић (Др Карајлић, клавијатуре), Давор Сучић (Сејо Сексон, гитара), Зенит Џозић (Фу-До, бубњеви), Младен Митић (Муња, бас гитара), Дражен Јанковић (Сеид Мали Карајлић, клавијатуре), Огњен Гајић (саксофон, флаута), Мустафа Ченгић (Муче, соло гитара) и Зоран Деган (Пока, синтисајзер), а ту је био и Елвис Ј. Куртовић као „резервни играч“.

Састав је неколико година жарио и палио сарајевском клупском сценом, која је тада била тек у настанку.

Свој концепт су назвали „њу примитивз“ дајући свом раду дозу ироније и сатире, чиме су на себе скренули пажњу „институција система“.

Тиме су успорили свој продор ка масовној популарности, иако их je један од највећих музичара екс Југославије, Горан Бреговић, својевремено назвао јединим оригиналним одговором на панк у овом делу Европе.

Сексон пак истиче да је рокенрол за „Забрањено пушење“ од првог дана био заправо неки начин да се комуницира са друштвом, а не да га мења или критикује.

„Схватали смо да је то Сизифов посао, али једноставно, човек се лакше осећа када неке ствари каже. И Бреговић је рекао чувену реченицу: 'Баш ме брига свакако, све ја могу рећи фино, мене нико ионако не узима за озбиљно'. Тако да мислим да су мало надобудни бендови који очекују од себе пуно, али у сваком случају, леп је осећај то изрећи, то отпевати. Опет се нађу људи који у томе нађу неку истину, неки у томе чак нађу и неку поенту од које граде свој живот и неке своје ставове.“

Примећује, међутим, да је тешко наћи добар рокенрол бенд на простору бивше Југославије.

„Данас бенд у региону мора да прилично мукотрпно и да не кажем херојски одради посао, проведе хиљаде дана у комбију да би постао регионално препознат или примећен. Тако данас бендови углавном у раним четрдесетим, у ствари, постижу неку регионалну каријеру. То се десило и са 'Хладним пивом' и са 'Штукама' и са 'Дубиозом', и са групом 'Елементал'“ сматра Сексон.

Он је додао да су ти бендови „млади у смислу да смо их ми тек скоро приметили, видели, због свих наших феудализама који су завладали Балканом, али и те медијске исцепканости, подељености“.

„У сваком случају, свим тим бендовима треба скинути капу и одати дужно поштовање, јер су заиста урадили нешто што је данас на граници могућег“, истакао је Сучић.